 |
| (Илустрација Срђан Печеничић) |
Često čitam tekstove i čujem priče, kako kolega, tako i samih roditelja kako je roditeljsko otuđivanje kada jedan roditelj deci govori loše o drugom roditelju. A zapravo, to je prilična zabluda.
Roditeljsko otuđivanje je daleko kompleksnija i opasnija dinamika između roditelja i deteta koja uključuje i transgeneracijsku podršku i time ozbiljno oštećuje detetov emotivni razvoj i dovodi do (često) nepopravljive štete.
Pričati loše o drugom roditelju je zamka u koju mnogi upadnu prolazeći kroz razvod. Bes, povređenost, nesigurnost u sopstvenoj ulozi roditelja česti su razlozi za takvo ponašanje. Na kraju krajeva, ima li nekoga ko nije prolazeći kroz težak razvod bar nekoliko puta rekao nešto loše o bivšem supružniku? Sebi u bradu makar, dok je dete bilo prisutno.
To nije roditeljsko otuđivanje. Takvi roditelji se u literaturu nazivaju “naivnim otuđivačima”, bez namere da oštete dete psihološki, vrlo često čak osećajući krivicu što im je neka loša reč izletela. I takvo ponašanje prođe, kako odmiče postrazvodni period i kako se osoba navikava na novu životnu situaciju. Jenjavaju emocije besa i povređenosti a roditelj se okreće dobrobiti deteta. I dete započinje neku novu dinamiku, viđajući oba roditelja i brzo zaboravlja komentare koje je slušalo.
Čak i ako priča o lošem drugom roditelju potraje, kao način na koji će se detetu opisivati majka ili otac, dete će odrastajući, kroz interakciju sa oba roditelja steći drugačiju sliku, kako bude sazrevalo emotivno i intelektualno.
Patološko roditeljstvo se u roditeljskom otuđivanju ogleda u nekoliko sasvim drugačijih mehanizama manipulacije detetom, koje će, ukoliko mu dete bude dovoljno dugo izloženo, dovesti do problema u razvoju ličnosti deteta, pa čak i do psihopatskih ili sociopatskih ponašanja ili depresije i zloupotrebe supstanci u odraslom dobu.
1. Parentifikacija - pravljenje deteta svojim partnerom u borbi protiv bivšeg supružnika, postavljanje deteta u poziciju odrasle osobe koja treba da zaštiti (oca, majku, sve članove porodice) od svakog kontakta sa drugi roditeljem.
2.“Mi” narativ - mi majku/oca više ne volimo, on/ona je nas ostavio, povredio, izneverio… mi treba da budemo tim a ona/on treba da ostane sam… Ovde se pokazuje patološka nemogućnost roditelja otuđivača da razlikuje dete kao različitu osobu od sebe, roditelj kreće ka psihološkom sjedinjavanju deteta sa sobom potpuno zanemarujući ili čak zabranjujući detetu sopstvena osećanja prema drugom roditelju
3.“Pronalaženje” detetu nove majke/oca - ako sa nekim više ne živiš, on ti nije više ništa, sada ti je mama/tata neko novi, treba nju/njega da voliš jer je tu sa tobom, “majka ti je ona žena koja ima isto prezime kao i ti, ona se razvela i više se ne preziva kao mi” (primer iz moje prakse)
4.Lažno osnaživanje - ti treba da odlučiš da ne viđaš više drugog roditelja, “to je tvoje pravo”, ovde se često pojavljuje i obrazac “mi”narativa i paretnitifikacije uz zahtev da dete “zaštiti” porodicu od kontakta sa drugim roditeljem. Patologija ovog mehanizma krije se u lažnom osnaživanju deteta da uradi samo ono što se od njega zahteva - da nema kontakt sa drugim roditeljem, pod porukom da je ono slobodno da odlučuje ali se istovremeno ne dozvoljavaju detetu druge odluke - kao da li će ići u školu, ostati do kasno van kuće, preskočiti ručak, odbiti da ide kod babe i dede i sl.
5.Izolovanje deteta iz svake socijalne interakcije gde bi moglo da dobije neku pozitivnu informaciju ili sećanje na drugog roditelja - promena vrtića ili škole posle razvoda, promena vršnjačke grupe dece koja su poznavala oba roditelja, nalaženje detetu drugih prijatelja, zatvaranje isključivo u krug porodice ili šire familije, pravljenje koalicija sa odraslima koji su u kontaktu sa detetom - učiteljima, trenerima, komšijama kako bi se kontrolisale priče o drugom roditelju koje neko može da kaže detetu.
6.Fabrikovanje lažnih sećanja - izmišljanje scena nasilja koja su tipična po tome što su se navodno desila na uzrastu na kome dete ne može da se seća, korišćenje tih izmišljenih scenaria u sudskim parnicama i procenama u socijalnoj zaštiti - patologija ovih mezanizama leži u tome da će dete, iako nije doživelo nasilje poverovati u priče koje je dobilo i fabrikovati lažna sećanja koja će imati iste psihološke posledice po njega kao da je nasilje zaista postojalo.
7.Potpuni prekid kontakta sa drugim roditeljem, kidnapovanje deteta - ovaj mehanizam najčešće kreće od ometanja kontakta sa drugim roditeljem, do zabrana da drugi roditelj provodi više vremena (osim sat, dva) sa svojim detetom, do potpunog prekida svakog kontakta i komunikacije između deteta i drugog roditelja.
Roditelji otuđivači će, kako bude odmicao razvod i postrazvodni period “podizati ulog” angažujući se u sve težim i težim oblicima otuđivanja dok ne postignu potpuni prekid svakog kontakta deteta sa drugim roditeljem.
Dete izloženo ovakvim (i još nekim drugim) mehanizmima psihološkog zlostavljanja jeste dete koje je žrtva roditeljskog otuđivanja. A roditelji koji se angažuju u ovakvom roditeljstvu su zapravo duboko potonuli u patološko roditeljstvo. I ovo je mnogo daleko od - pričati loše o drugom roditelju.
Ana Rajković,
psihološkinja, psihoterapeutkinja, edukatorka i predsednica Evropskog udruženja za konstruktivizam
.png)
