Власи живе на земљи данашњег Закарпатја од 13. века. Међутим, ова јединствена етничка група није нимало везана за прошлост. До сада једноставно не постоји једна званична верзија о њиховом пореклу, а чак ни сами Власи не познају своју историју — преносе приче које су чули од родитеља и прадедова. Живе у великим породицама, брину о заједници, вешти су са дрветом, течно говоре украјински (иако код куће говоре локалним дијалектом румунског) и живе у садашњем тренутку.
Кроз историју, многе народе су привлачили пашњаци високо у јужним Карпатима. Док су се царства и нације рушиле и појављивале свуда унаоколо, овде су људи узгајали стоку и живели од дарова шума, преносећи знање и занате с генерације на генерацију све до данас. На тај начин је влашка култура очувана у Закарпатском региону. Потомци првобитно полуномадских група влаха, који су се бавили сточарством, и даље говоре посебним румунским дијалектом и савладавају традиционалне дрвопрерађивачке занате. Међутим, одакле и када су дошли или зашто су одлучили да се населе баш управо у овом месту остаје мистерија за научнике и саме влахе — њихова историја се преносила од уста до уста, а затим је заборављена.
Обава. Прављење кашика
Олена седи на ниској столици у малој радионици поред куће. Иза ње су полице пуне алата и конзерви; на зиду виси стари точак од бицикла. Њен муж Володимир Волошин сече дрва. Паркет је прекривен дрвеном иверицом, исечкама и готовим дрвеним кашикама.
„Оно што су људи некада радили, то радимо и сада.“
За породицу занатлија, као и за многе влахе са Обаве, израда кашика је породични посао и главни извор прихода.
„Знамо како да правимо кашике и шпатуле од дрвета. То је све што радимо.“
Сваког дана, брачни пар Волошин направи 40-50 кашика, које ће следећег дана понети на пијацу. То је вишестепени процес који захтева напоран рад.
„Муж прави празнине. Иде у шуму да набави дрво, прави празнине од округлих дрвених трупаца.“
Володимир прво сече дрва секиром. Затим седа на столицу поред своје жене, узима секиру за главу и почиње да „обрезује“ правоугаоне блокове сечивом. Сече траке дрвета како би направио уске и дугачке дршке; након тога скида мале иверје са ширег дела, где ће бити чинија.
Олена равна празнине кухињским ножем: почиње са резбарењем рамена, затим обликује чинију и на крају заглађује дршку. С времена на време се осмехује и разговара са мужем на локалном дијалекту румунског језика.
„Мама и тата су нас научили да говоримо румунски. Живели су овде, баш као и сви наши преци.“
Дакле, Власи Закарпатја су двојезични: говоре локалним дијалектом румунског језика унутар своје заједнице, а ван ње користе украјински.
„Наша деца уче два језика: украјински и румунски. Румунски се говори код куће, али када деца крену у вртић или школу, морају да знају украјински, да се залажу за себе, да могу да објасне члану особља шта желе.“
Власи уче традиционалне занате као деца од својих родитеља. Кашичар Јуриј Симочко из Обаве је занат научио од свог оца и сада преноси своје знање сину:
„Мој млађи син је научио како се то ради, али старији није хтео. А млађи сада зна како се праве кашике.“
Њихов језик и занат су скоро све што је остало од влашких традиција:
„Поштујемо ускршње традиције, баш као и сви Украјинци. Ускрс, Божић, главни празници, немамо своје традиције. Радимо оно што и сви остали. Неки Власи одлазе да раде у иностранство, али ми настављамо да правимо кашике, једноставно тако.“
Локални мајстори причају да су се давно у влашким селима правила корита и чиније, али да су сада остали само кашичари:
„Стари људи су знали како да праве те ствари, али ми, млади — више не можемо, само кашике, и то је то.“
Марија Волошина, Оленина тетка, објашњава да је разлог за то исцрпљивање природних ресурса:
„Тада су биле шуме, људи су набављали (дрво. — прим. аут. ). А сада ништа није остало — шуме су посечене. Више нема комада дрвета погодног за корито, на пример, само за кашике. Не може се од њега направити корито.“
Тако данас, од свих традиционалних заната, мале влашке заједнице у Закарпатју праве само кашике. Технологија је скоро иста за све. Мушкарци секу празнине од врбе, тополе, јасике или липе. Пупољци се затим бландирају: секиром, као што то ради Оленин муж; посебним закривљеним ножем облика који је погодан за израду кашичарске чиније; или „лижком“ - округлим секачем за резбарење чиније. Све што преостаје је да се исецка и изглача храпава површина кашика које су скоро завршене. То обично раде жене. Следећег дана доносе своје производе да их продају на пијаци. Олена каже да Власи немају одређено продајно место, већ иду на пијаце у разним украјинским градовима:
„Кијев, Житомир, Лавов, Стриј, Калуш, Франковск, Ужгород, Чоп — свуда! Берехов, Сваљава, Воловец, Славск, Скотарске — идемо свуда, на сва та места“.
Међутим, ни занатлијске породице ни други Валси Закарпатја не знају како су Власи почели да праве кашике или одакле су дошли.
Заборављена историја није реткост за номадске народе са усменом традицијом. Знање и уобичајене идеје о прошлости се губе, а без документарних извора из којих би могли да уче о сопственој историји, потомци таквих етноса се не задржавају на прошлости.
„Не знамо. Остали смо овде, па смо овде створили себи живот.“
Одакле долазе Власи?
Порекло Влаха је мистерија не само за њих, већ и за научну заједницу. Истраживачи често повезују име ове етничке групе са Влашком — историјском регијом која се налази између Дунава и румунског дела Карпата. Иначе, назив „ораха“ повезан је са Влашком — вероватно је одатле стигао до Украјине.
Почетком 14. века Влашка је била део подунавске кнежевине Мунтеније. У 19. веку Влашка је уједињена са Молдавском кнежевином — још једном монархијском државом у Придњепарју, северно од Влашке. Ова теорија о пореклу Влаха представљена је у Великом украјинском речнику дефинисања. Тамо је „Власи“ назив за средњовековно становништво кнежевина у Подњепарју и Трансилванији — чувеној домовини грофа Дракуле. Стога су Власи потомци народа који је касније у 19. и 20. веку формирао румунске и молдавске нације.
Међутим, ово је само једна од верзија. Реч „влах“ је већ постојала у време Римског царства. У старогерманском језику „влахи“ су се користили за становнике романизованих провинција или Рима. Постојало је неколико таквих провинција недалеко од Карпата: Дакија и Мезија на земљима данашње Румуније, Македоније и Тракије (територије данашње Бугарске, Србије, Грчке и Турске).
Ширење такозваног влашког права на територијама западне Украјине у 14. и 15. веку сматра се једном од чињеница које подржавају ову теорију.
Међутим, средином 15. века дошло је до значајне трансформације речи „Влах“. Тада је у српским правним повељама „влах“ био синоним за „пастир“. Исто значење је коришћено у Моравској два века касније. Тако се од етнонима „Влах“ постепено претворио у термин који више није дефинисао етничку припадност, већ припадност одређеној друштвеној групи, у овом случају групи сточара, пастира. Ова теорија чини практично немогућим утврђивање идентитета Влаха Закарпатја, јер је одувек постојало много група сточара.
Због ове несигурности, данас се Власима сматрају људи који говоре источнороманске језике: Аромуни, Тракорумини, МегленоРумини, ИстроРумини и Морлаци. Ова етничка група насељавала је територије централне, источне и југоисточне Европе, а посебно постоје насеља Влаха у Мађарској, Србији, Хрватској, Македонији, Албанији, Грчкој и Бугарској. Понекад се на ову листу додаје и Пољска.
У Украјини Власи углавном живе у селима у Закарпатју: Обава, Мирча, Вижница, Порошков. Постоји само једно насеље ван Закарпатја — село Волоске у Дњепропетровској области, које су у 18. веку основали заробљени Власи, након што су их ослободили запорошки Козаци.
Не постоје проверене информације да ли су закарпатски Власи на сличан начин дошли из Влашке. Генерално, историјско сећање на Влахе као сложене идеје и знање о њиховој заједничкој прошлости нестаје. Стога није ни чудо што се често мешају са другим етничким групама овде, посебно са Ромима.
Међутим, такво поређење се заснива на стереотипној идентификацији обе групе са Молдавцима и Румунима. Али, с обзиром на теорију о пореклу Влаха, такво поједностављење је нетачно. Јасно је и без улажења у њихову историју колико су ове две етничке групе различите.
За разлику од Рома, закарпатски Власи не живе у логорима, углавном имају светлу кожу и често светлу косу и очи. Власи говоре румунски дијалект, можда тракорумунски (према другој верзији, сачувани књижевни румунски из 18. века), који је стран ромском језику.
Порошково. Породица Хорбат
Васил, Серхији и Жана Хорбат, Власи из села Порошково, који живе поред ромског кампа, потврђују да ове две етничке групе говоре потпуно различитим језицима:
„Добро разумемо говор Румуна. У последње време много долазе овде. Разумемо језик Румуна, али не и језик Рома.“
Село Порошково је највеће влашко село у региону, овде сада живи преко две и по хиљаде Влаха (а то је скоро половина свих Влаха у Украјини тренутно), а њихов број брзо расте:
„Што даље, то више становништво расте. Имамо велике породице, са осам, девет или чак десеторо деце. Постоји један старији, који има породицу од двадесеторо деце.“
Рани бракови и велике породице су традиционални за Влахе. Породице обично живе близу: родитељи граде куће за младенце близу своје куће. Тако децу одгаја цела породица. Пре само двадесет година Власи су ретко слали своју децу да уче, од малих ногу деца су помагала по кући и радила. Данас, како каже Жана Хорбат, сва деца иду у локалну школу, иако не завршавају сва школовање:
„Једанаест година сам похађао украјинску средњу школу. Сва наша деца уче на украјинском. Па, не уче сви до једанаестог разреда. Неки уче само до деветог, неки до осмог или седмог разреда. Постоји озбиљан пад, јер се деца често шаљу да зараде новац, њихови родитељи нису вољни да их шаљу у школу.“
Од малих ногу, Власи су укључени у живот породице. То донекле објашњава кохезију влашке заједнице. Незванични вођа Влаха је „биров“ („судија“ на мађарском). Занимљиво је знати да од свих влашких насеља у Закарпатју, биров постоји само у Порошкову. Иако га овде зову бароном, вероватно због тога што је годинама живео тако близу Рома. Жана и Васил Хорбат кажу да је први биров у Порошкову био њихов покојни отац. Браћа и сестре се сећају да су га Власи у селу изабрали и замолили да води заједницу:
„Он је овде постао 'барон'. Људи су га изабрали, јер је овде владао прави хаос. А отац је узео ствар у своје руке: градио је путеве, решавао је све директно са људима. Знао је како се сналази са људима, био је веома поштован.“Биров у Порошкову нема стварна овлашћења. Његова неформална надлежност протеже се само на Влахе, док у селу живе Украјинци, постоји старешина села и локална самоуправа. Биров углавном делује као нека врста повезујуће карике: он заступа интересе влашке заједнице и постиже договор са невлашким делом села.
Биров у Порошкову нема стварна овлашћења. Његова неформална надлежност протеже се само на Влахе, док у селу живе Украјинци, постоји старешина села и локална самоуправа. Биров углавном делује као нека врста повезујуће карике: он заступа интересе влашке заједнице и постиже договор са невлашким делом села.
„Чак и када особа са неким проблемом дође код старешине (села. — прим. аут. ), старешина ће прво питати: 'Јеси ли био код барона? Питај њега прво'. За барона су сва врата отворена у округу или региону, док за обичног човека таква врата могу бити затворена. Он има право да све решава, мора да познаје људе и све то.“
Након очеве смрти, Васил је преузео одговорност бирова. Његов рођак Сергеј му помаже да испуни ову нову улогу. Заједно такође настављају да развијају очев занат — столарство.
Генерално говорећи, традиционални влашки занат у Порошкову је готово заборављен. Овде се, према речима Васила, много људи бави грађевином:
„Последњих пет-шест година главни приход, од којег Власи живе, долази из иностранства. Многи људи раде на градилиштима као помоћни радници, али постоје и професионални грађевинари, који могу скоро све. Они који нису добри у грађевинарству иду да секу шуме. У Черновцима, Тернопилској области, наших људи има свуда. Окупљају се у групе од пет-шест људи и одлазе на посао. Људи не беспослено раде, траже посао, покушавају.“
Почело је још у совјетско време: тада су целе породице Влаха одлазиле у Казахстан по „блатне цигле“, односно да раде на градилишту. Васил се сећа како је његова породица одлазила на ово путовање. Имао је само шест година током првог од тих путовања:
„У Казахстану су се куће тада градиле само од цигле од блата. Тамо није било традиционалне цигле. До 1990-их користила се само цигла од блата. Отац би водио десет до дванаест људи, ишли смо у целим породицама, са женама и децом, да правимо ту циглу од блата.“
Када је Украјина постала независна, Власи из Порошкова су наставили да раде у грађевинарству, али овог пута у Украјини. А Василов отац је одлучио да савлада нови занат:
„Када се Совјетски Савез распао, сећам се како је отац дошао право кући и направио себи машину за обраду дрвета и почео своје столарске радове. И тако је то ишло овако.“
Од дванаесте године, Васил је помагао оцу да ради на машини за обраду дрвета коју је сам направио. Васил каже да је одмах осетио потребу да ради са дрветом и показао је изузетне вештине. Сећа се како је са петнаест година помагао оцу да направи резбарију на вратима:
„Сећам се, као данас, отац је хтео сам да то уради, само није знао како. И чуо сам га како прича о томе, онда сам отишао и завршио то за пола сата. Само сам узео бушилицу, комад метала и заварио један комад на врху, употребио машту, наслонио се на бушилицу и урадио то.“
Тако је столарски занат постао важан део Василевог живота. Данас има своју радионицу у Порошкову, где заједно са рођаком израђују намештај по мери, а где Васил такође прави украсе за своју кућу.
Дакле, Власи Закарпатја су сачували неке од својих културних карактеристика и поносно говоре о свом влашком пореклу. Међутим, они не траже национално самоопредељење или суверенитет и сматрају себе Украјинцима:
„Ми смо украјински држављани. Не правимо разлику између Влаха и Румуна. Отац је једном желео да нам у пасоше стави ознаку 'Румуни'. Никада нам није понуђено да имамо сопствено (влашко. — прим. аут. ) држављанство. Јер ако бисмо имали сопствено држављанство, требали би нам сопствени председник, школе и све остало. Ми то не тражимо. Све што имамо је украјинско.“
Материјал је припремљен од стране
Оснивач Украјинера:
Богдан Логвиненко
Руководилац пројекта:
Уљана Хентош
Аутор:
Налини Ратнакар
Уредник:
Јевгенија Сапожњикова
Продуцент:
Олха Шор
Фотограф:
Ник Завилински
Сниматељ:
Максим Салији
Сергиј Розов
Директор:
Микола Носок
Уређивач фотографија:
Катја Акварелна
Транскрипциониста:
Марија Петренко
Александра Костио
Татјана Проданец
Татјана Толмачова
Менаџер садржаја:
Кристи Кравченко
Преводилац:
Мархарита Голобродска
Уредник превода:
Дмитро Васковски
Коментари
Постави коментар