Zloupotreba antike: Kako pseudoistorija falsifikuje arheološke nalaze radi kreiranja nacionalnih mitova

Piše: Uredništvo Potkazivanja 

U eri društvenih mreža, arheološki artefakti sve češće postaju žrtve vizuelne manipulacije i pseudonaučnih interpretacija. Tipičan primer ovog fenomena jeste viralno deljenje fotografije arhajskog grčkog tanjira koji se čuva u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu (MFA, inv. broj 13.186). Dok zvanična nauka u ovom predmetu prepoznaje vrhunski primerak rodoske keramike iz kasnog 7. veka pre nove ere, u krugovima balkanskih autohtonista ovaj artefakt se tendenciozno plasira kao „krunski dokaz o drevnosti srpske istorije”, zloupotrebljavajući motive divljeg vepra i pratećih geometrijskih simbola.

Arheološki kontekst naspram vizuelnog privida

Predmet sa slike pripada takozvanom orijentalizujućem stilu grčke keramike (stil Kameiros), koji se razvijao pod uticajem bliskoistočne umetnosti. Za ovaj period karakterističan je fenomen horror vacui (strah od praznog prostora). Slikari su prostor oko centralne figure životinje – u ovom slučaju divljeg vepra, koji je u arhajskoj Grčkoj bio simbol lovačke hrabrosti i epske snage – svesno popunjavali dekorativnim elementima.

Zaokruženi simboli na slici nisu nikakva „ocila” niti rani heraldički znaci.

• Desni, veći simbol je tetraskelion – četvorokraki solarni simbol sastavljen od zakrivljenih linija (spirala) koje sugerišu kretanje.

• Levi je krstasta geometrijska rozeta.

Ovi motivi su univerzalna baština indoevropskih naroda i nalazimo ih od Mesopotamije i Indije, preko Grčke, pa sve do Skandinavije. Povezivati ove arhaične ukrase sa srpskim grbom (četiri ocila), koji u našu heraldiku ulazi tek u srednjem veku direktnim preuzimanjem vizantijskog carskog simbola sa četiri slova beta (B), predstavlja grub anahronizam i naučni apsurd.

Anatomija pseudoistorijske manipulacije

Metodologija kojom se služe sledbenici pseudoistorije prilikom prisvajanja ovog i sličnih artefakata uvek prati isti, prepoznatljiv obrazac:

1. Metoda „liči mi na” (Pareidolija): Izoluje se jedan detalj sa slike koji vizuelno podseća na neki savremeni ili nacionalni simbol. Ignoriše se činjenica da grafička sličnost ne podrazumeva istorijsku ili genetsku vezu.

2. Potpuno brisanje konteksta: Namerno se prećutkuje gde je predmet nađen (Naukratis, Egipat), ko ga je napravio (grčki majstori sa Rodosa), od kakve je gline napravljen i čemu je služio. Artefakt se posmatra kao izolovani objekat na internetu koji može značiti bilo šta što posmatrač poželi.

3. Kreiranje narativa o zaveri: Da bi se opravdala činjenica da zvanične institucije ovaj predmet vode pod grčkom kulturom, plasira se priča o „falsifikovanju istorije” i „skrivanju istine od strane stranih centara moći”. Time se svaka stručna kritika unapred proglašava delom zavere.

 Krađa tuđeg identiteta

Ovaj slučaj je samo kap u moru modernog fenomena gde se tuđa istorija i kultura agresivno svojataju. Pseudoistoričari redovno proglašavaju Etrurce, antičke Makedonce, Tračane, pa čak i rane Egipćane ili Sumere za „direktne pretke” sopstvene nacije.

Iza ove potrebe za prisvajanjem tuđeg kulturnog nasleđa krije se duboki kolektivni kompleks niže vrednosti. Romantičarski autohtonizam ne razume da je istorija nauka zasnovana na kritici izvora, arheološkoj stratigrafiji i lingvističkim zakonitostima, a ne na emotivnim željama. Prisvajanjem tuđih antičkih tanjira, tuđih vladara i tuđih simbola ne samo da se pokazuje nepoštovanje prema istoriji drugih naroda (u ovom slučaju Grka), već se aktivno ponižava i sopstvena, stvarna i izuzetno bogata srednjovekovna i moderna istorija, koja se zamenjuje jeftinim internet mitovima.

Fotografija predstavlja odlično nastavno sredstvo – ne za učenje o drevnoj srpskoj istoriji, već za učenje o tome kako funkcioniše savremena internet manipulacija i kako se, u nedostatku obrazovanja, estetski detalji stare Grčke pretvaraju u jeftino oruđe pseudonaučne propagande.

U ODBRANU SVETINJE OD KABINETSKE AROGANCIJE: Zašto je napad na vernike sramno vređanje narodnog dostojanstva

Piše: Uredništvo Potkazivanja

Srbija je svedočila veličanstvenom prizoru: stotine hiljada pravoslavnih hrišćana, u miru, dostojanstvu i molitvenoj tišini, satima su čekali u redovima kako bi celivali Pojas Presvete Bogorodice. Taj događaj bio je živo svedočanstvo da u narodu i dalje kuca snažno pravoslavno srce. Međutim, umesto da taj prizor izazove poštovanje – ili makar elementarnu pristojnost kod onih koji sebe nazivaju „elitom“ – dočekan je sa nezapamćenom bujicom cinizma, uvreda i agresivnog sekularizma.

Slučaj novosadske profesorke sociologije Marije Vasić, koja je ovaj duboko duhovni čin u medijima etiketirala kao „fetišizam“ i „magijski ritual“ (pozivajući se na teorije s kraja 19. veka), ogolio je duboki prezir koji takozvana „građanska“ Srbija gaji prema sopstvenom narodu. To što se taj prezir pokušava sakriti iza „naučnih definicija“ i školskih udžbenika čini stvar samo bezobraznijom.

Podmetanje i neznanje: Kako se teologija falsifikuje „naukom“

Suština ovog kabinetskog napada na verujući narod leži u kardinalnom teološkom neznanju i svesnom falsifikovanju pravoslavne prakse. Nazivati pravoslavne hrišćane „fetišistima“ i optuživati ih za „magijske rituale“ nije nikakva naučna istina, već uvreda zasnovana na čistoj ignoranciji.

Pravoslavna crkva je još na Sedmom vaseljenskom saboru 787. godine jasno, precizno i za sva vremena rešila ovo pitanje, povukavši nepremostivu granicu između paganskog idolopoklonstva i hrišćanske pobožnosti:

• Obožavanje (latrija) pripada samo i isključivo Trojičnom Bogu.

• Poštovanje (proskinezis) se ukazuje Svetiteljima i njihovim materijalnim svedočanstvima (ikonama i relikvijama).

Pravoslavni vernik koji prilazi Pojasu Presvete Bogorodice ne veruje da je to parče tkanine bog, niti da ono poseduje neku autonomnu, magijsku moć. Vernik zna da kroz taj opipljivi istorijski spomenik izražava ljubav i molitveno se obraća živoj ličnosti – Majci Božijoj, a preko Nje samom Gospodu. Blagodat ne dolazi automatski iz predmeta, već od Boga, kao odgovor na veru i ljubav čoveka. Svoditi to na „fetišizam“ jeste najprizemniji redukcionizam koji svesno vređa inteligenciju i duhovno iskustvo miliona ljudi.

Nema ničeg primitivnog u ljubavi i nadi. Primitivizam je kada neko sa par kupljenih diploma i pročitanih lekcija uzme sebi za pravo da sa visine sudi o duhovnoj kolevci i veri naroda koji je kroz vekove stradao i opstajao upravo zahvaljujući tom Zavetu.

Igor Mihaljević i sekularni ekstremizam: Rečnik lomače u ime „nauke“

Najbolji dokaz da ovde nije reč o nauci, već o čistoj ideološkoj ostrašćenosti, jeste agresivna odbrana profesorke Vasić u tekstu novinara Igora Mihaljevića. Pokušavajući da opravda etiketiranje vernika, autor je upotrebio rečnik koji podseća na najmračnija vremena komunističkog progona Crkve.

Vernici koji praktikuju svoju veru proglašeni su „klerikalnim fetišistima“, „nepismenim stanovništvom“, pa čak i „SA odredima za odstrel“. U maniru najgoreg dogmatizma, u istu ravan se stavljaju egzaktna biologija (Teorija evolucije) i spekulativna sociologija religije iz 19. veka, koja je i u samom svetu odavno odbačena kao zastareli pozitivistički kalup.

Bizarno je da ljudi koji o Pravoslavlju ne znaju apsolutno ništa, koji ne žive crkvenim životom i otvoreno pokazuju gađenje prema svemu što ima srpski i hrišćanski predznak, daju sebi slobodu da vernike uče šta je „prava vera“, pozivajući se licemerno na Hrista. To je vrhunac cinizma: pljuvati po Crkvi, a onda se zaklanjati iza Hrista da bi se opravdao sopstveni autošovinizam.

Politička kazna za prezir prema narodu

Ova politička i kulturna opcija, koja se danas agresivno svrstala u odbranu profesorke Vasić, godinama se u čudu pita zašto nema nikakav uspeh na izborima i zašto ih narod uporno odbacuje. Odgovor im je ispred nosa, ali od sopstvene arogancije ne žele da ga vide.

Ne možete svakodnevno pljuvati po svetinjama sopstvenog naroda, ismevati ljude koji se mole za zdravlje svoje dece i porodice, proglašavati 900.000 građana za „zatucanu masu“, a onda očekivati da ti isti ljudi glasaju za vas. Kada svesno i zlonamerno udarite na ono što je narodu najsvetije – na veru, na Bogorodicu, na Kosovo i Metohiju kao duhovnu kolevku – na izborima ne dobijate cenzus, već najstroži crveni karton.

Sve dok se u javnom prostoru pod maskom „nauke“ i „evropskih vrednosti“ bude sprovodio teror nad verskim osećanjima većinskog naroda, odgovor verujuće Srbije biće jasan i odlučan. Vernici nemaju potrebu da se pravdaju kabinetskim teoretičarima. Svetinja se brani dostojanstvom, molitvom i trajanjem, a agresivni sekularizam će ostati tamo gde mu je i mesto – na margini društva koje je davno izabralo svoj put: put Svetog Save i vernosti Bogu.

NA DANAŠNJI DAN UBIJEN JE GENERAL DIMITRIJE CINCAR-MARKOVIĆ

Od aromanskih korena i ustaničkih heroja do tragične žrtve Majskog prevrata i modernizacije srpske vojske

Na današnji dan, 11. juna 1903. godine (29.maja po starom kalendaru), u krvavom Majskom prevratu ubijen je general Dimitrije Cincar-Marković, predsednik ministarskog saveta (vlade) Kraljevine Srbije i jedan od najvećih modernizatora srpske vojske pred Balkanske ratove.

Ova tragedija ne samo da je ugasila život jednog vrhunskog profesionalnog vojnika, već je duboko potresla porodicu koja je duže od veka predstavljala sam vrh vojne, diplomatske i društvene elite Srbije.

Aromansko (vlaško) poreklo i dolazak u Srbiju

Porodice Cincar-Marković i Cincar-Janković potiču od braće od stričeva, vojvoda Marka i Janka, koji su bili aromanskog (vlaškog, cincarskog) porekla. Doselili su se iz čuvenog mesta Donja Belica kod Ohrida (današnja Severna Makedonija), koje je bilo jedno od uporišta ove vredne, preduzimljive i visokoobrazovane zajednice.

Po dolasku u Srbiju, zbog svog porekla brzo su dobili prepoznatljive nadimke „Cincar“, koji su vremenom postali sastavni deo njihovih zvaničnih prezimena:

• Cincar-Marković: Potomci vojvode Marka Kostića (čija je porodična slava Mitrovdan).

• Cincar-Janković: Potomci vojvode Janka Popovića (čiji su preci u Makedoniji generacijama bili sveštenici).

Heroji ustanka i reformatori vojske

Obe grane ove porodice dale su neprocenjiv doprinos slobodi i razvoju srpske države kroz ceo 19. i prvu polovinu 20. veka:

• Vojvode iz naroda: Marko i Janko bili su legendarni borci u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Komandovali su elitnim jedinicama momaka dobrovoljaca („bećara“). Cincar-Janko je opevan u pesmama Filipa Višnjića (poput Boja na Mišaru), dok je mudri Cincar-Marko 1815. godine poslat na Bečki kongres da zastupa interese Srbije pred evropskim silama.

• Vojna reforma generala Dimitrija: Dimitrije Cincar-Marković (Šabac, 1849 — Beograd, 1903) bio je načelnik Glavnog generalštaba i profesor strategije na Vojnoj akademiji. Kao najbliži saradnik kralja Milana Obrenovića od 1897. do 1900. godine, sproveo je krupnu reformu, uvećanje i modernizaciju vojske. Ova reorganizacija bila je ključni temelj za potonje trijumfe srpske vojske u Balkanskim ratovima.

Tragični kraj vojničke časti

Prihvatanjem političke uloge u izuzetno nestabilnim vremenima, general Cincar-Marković našao se na čelu vlade od novembra 1902. godine. U fatalnoj noći Majskog prevrata, dok je jedna grupa zaverenika upadala u dvor, druga je opkolila generalovu kuću.

Držeći do vojničke časti i vernosti zakletvi, general je odlučno odbio zahtev zaverenika da podnese ostavku. Ubijen je na pragu svog doma, pred članovima svoje porodice.

Širi trag u istoriji: Diplomatija, arhitektura i sport

Uticaj ove vlaško-aromanske dinastije nastavio se i u kasnijim decenijama kroz različite sfere društva:

• Diplomatski vrhunac: Unuk vojvode Marka, dr Aleksandar Cincar-Marković, bio je vrhunski karijerni diplomata i ministar inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije koji je, pod pritiskom i po nalogu kneza Pavla, 25. marta 1941. potpisao pristupanje Trojnom paktu.

• Beogradske palate: Porodica Tome Cincar-Jankovića posedovala je prelepe zgrade u Deligradskoj ulici i na Terazijama, koje je projektovao čuveni dvorski arhitekta Stojan Titelbah.

• Sportski pioniri: Janko Lj. Cincar-Janković i njegova supruga Roksanda ostali su upamćeni kao pioniri srpskog biciklizma, kada su se još davne 1887. godine odvažili na tada nezamisliv poduhvat – putovanje „velosipedom“ od Beograda do Novog Sada.

Kroz bračne veze sa najuglednijim kućama tog doba (Nenadovićima, Lazarevićima, Savčićima), porodice Cincar-Marković i Cincar-Janković ostale su trajno uttkane u modernu povesnicu Srbije, svedočeći o tome kako su potomci ohridskih Cincara postali stubovi srpske državnosti.

Zvuk sa stavom: Nibiru i Prijateljska vatra u Rebelu za decu iz udruženja DAVID

Novosadski klub Rebel ovog četvrtka biće domaćin još jednog izdanja popularnog programa „Rebel četvrtak”. Ljubitelje autorskog zvuka očekuje sjajna svirka dva benda koja donose potpuno autentičnu energiju na domaću scenu – Nibiru i Prijateljska vatra.
Međutim, ovaj četvrtak donosi i nešto mnogo veće od dobrog klupskog provoda.

Svirka sa višim ciljem: Pomozimo udruženju DAVID

Pored uživanja u odličnoj muzici, svi posetioci će imati priliku da pokažu solidarnost na delu. Na samom događaju biće postavljeni štandovi gde ćete moći da kupite majice sa prepoznatljivim narandžasto-plavim logom udruženja DAVID - podrška deci sa autizmom.

Kako tvoja podrška pravi razliku?

Sav prihod od prodaje majica ide direktno za pomoć i rad ovog udruženja. Kupovinom majice ne samo da dobijaš sjajan komad odeće sa moćnim vizuelnim identitetom, već direktno pomažeš deci sa autizmom i njihovim porodicama u svakodnevnim izazovima.

• 📍 Gde: Klub Rebel, Trg slobode 2, Novi Sad (dvorište hotela "Vojvodina")

• 🗓️ Kada: Ovaj četvrtak, 11.06.2026.

• 🎸 Program: „Rebel četvrtak” uz autorske bendove Nibiru i Prijateljska vatra

• Ulaznice po ceni od 400 dinara biće dostupne na ulazu u klub.

• 🔗 Opširnije i detaljnije informacije: Kompletnu najavu i detalje o događaju možete pročitati na portalu Domus Radio.

СЛОБОДА САВЕСТИ И ВЕРОИСПОВЕСТИ КАО ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ТЕКОВИНА

Преносимо вам ауторски текст Владислава Ђорђевића, који се бави темом која је недавно дубоко поделила и узбуркала домаћу јавност. Након што је изјава новосадске професорке социологије, у којој је целивање Богородичиног појаса упоређено са фетишизмом, наишла на оштре осуде, Ђорђевић овој теми приступа из угла религијске и теолошке анализе. Кроз концепте „природне религије”, хијерофаније и историјских списа Светог Павла и Јевсевија Кесаријског, аутор објашњава суштину поштовања светих предмета, истовремено подсећајући на цивилизацијску важност поштовања слободе савести и вероисповести.

Текст преносимо у целости:

Недавно је Марија Васић, „социолошкиња” из новосадске Змај-Јовине гимназије упоредила целивање Богородичиној појаса са фетишизмом. Изјава је изавала протесте великог дела јавности. Нашли су се побуђеним да ту изјаву кометаришу многи, па и антополог Тајана Потерјахин, маркетиншки стручњак Теодора Јанковић, катихета Дејан Перишић, па чак и директор Културног центра Новог Сада Бојан Панаотовић, који није склон коментрисању свега и свачега.

Људи осуђују Марију зашто што је направила паралелу између поштовања предмета у паганским религијама и поштовања предмета у хришћанству. Али пројава светог – хијерофанија – није резервисана само за хришћанство. У некој мери Божји дух се пројављивао и јудаистима и паганима. Јудаизам и паганизам су неком виду – како би рекао Јевсевије Кесаријски – „параскеви евангелики” (гр. paraskeuē euaggelikē), „препарацио евангелика” (лат. praeparatio evangelica), припрема за јеванђеље. Уосталом, Свети Павле је записао да су јудаисти и пагани у претхришћанском периоду имали неки вид спознаје Бога: „Јер што се може дознати за Бога познато је њима: јер им је Бог јавио” (Римљанима посланица 1,19). Социолози ту религију називају „природна религија” (енг. natural religion) или „природна теологија” (енг. natural theology). Иако је она инфериорна у односу на „откривену религију” (енг. revealed religion) или „откривену теологију” (енг. revealed theology), па делом и супротна, не може се у потпуности одбацити. Бог се објављивао разним људима у разним временима. Имајући у виду старозаветно предање Свети Павле је записао: „Бог који је негда много пута и различитијем начином говорио преко прорôкâ, говори и нама у пошљедак дана овијех преко сина” (Јеврејима посланица 1,1). Божја пројава може бити и преко предмета, па и Часног појаса Пресвете Богородице. Зато је право свакога да целивањем тог предмета искаже свој пијетет према Богу. То је начин да се искаже богопоклоњење или теолатрија.

Право је сваког човека да поштује предмете које жели, ако тиме не угрожава другога. Нека свако исказује поштовање према ономе за шта сматра да је вредно дивљења и поштовања. Присталица сам толеранције и поштовања слободе савести и вероисповести.

Чанкородица

Док су се наивни Срби бринули да ли ће мајка сина Ненада Чанка преживети штрајк глађу у притвору, нису ни сањали да ће их са платформе која лансира будуће лидере који немају имена ни програма, дотична са нескривеном мржњом и гађењем прозивати за фетишизам, примитивизам и магију.

Ова наставница социологије по вокацији или не зна или намерно прећуткује да су анимизам и фетишизам, како је са позиције наводног ауторитета објаснила појаву огромног броја верника у редовима за целивање Појаса Пресвете Богородице, само део и то почетни, развоја религије као феномена који је стар колико и човек, а који је имао потребу да да одговор како спољашњим, тако и изазовима свог унутрашњег живота. Прво је чинио магијом, друго мистиком, из којих су се много касније развиле наука и религија.

Магија и религија имају сличности утолико што су подједнако старе и што обе делују у сфери натприродног и чудотворног, међутим магија суштински почива на сујети човека-мага, док религија почива на страхопоштовању према Богу уз молитве које му се упућују при потпуној свести о својој немоћи и слабости. Магија тражи тренутан, аутоматски учинак, док религија учи стрпљењу и вери у Промисао да ће какав год буде исход, он на крају бити на духовно добро.

Фетишизам, анимизам и магија које мајка сина приписује православним верницима, можда су биле део многобожачких религија, али већ успостављањем вере у Старозаветног Бога, оне губе своју психолошку и социолошку функцију, што показује врло експлицитно наређење у Закону који је социолошки и, кажу зли језици, можда ближи - „Мушкарац или жена у коме пребива дух мађије, треба да умре“. Доласком Господа Исуса Христа, за анимизмом, магијом и фетишизмом престаје свака потреба, а да ли таквих појава има зависи искључиво од степена вере појединца.

Једно је сигурно, без Христа и појединачног човека који га је примио у своје срце, није могуће раздвојити жито од кукоља, јер свако пројектује оне наслаге, односно грехове о којима не жели да зна, па тако и мајка сина свој пагански део на православне вернике. Пагански човек, звучи познато, хедониста је, лукав, безобзиран, увек превише личан, а никад начелан, а у социјалном и политичком смислу је демократски анархиста. Он је себични индивидуалац, неспреман на сарадњу, чак иако његовој заједници прети опасност од заједничког непријатеља.

Но и као такав/таква, по Божјој Промисли може послужити за утврђивање вере у Њега.

Тако је немали број нас верника током драме „сина Ненада Чанка мајци из наручја“, учврстила своју веру у могућност безгрешног зачећа.

Др Јована Стојковић

председник Покрета Живим за Србију

Прикажи мање

НАСИЉЕ ОКЛЕВАЊЕМ: Како женска неодлучност постаје инструмент моћи

 

Сви знамо за физичко и вербално насиље, али постоји једна суптилна, невидљива и изузетно токсична форма притиска којој су изложени хиљаде младића данас. Ову појаву је у свом тексту прецизно описао публициста Владислав Ђорђевић, називајући ствари правим именом: Насиље оклевањем. То је оно чувено „печење на тихој ватри” које поједине девојке користе како би своје партнере држале у стању трајне збуњености и покорности.

„Should I Stay or Should I Go?” – Дилема коју Ђорђевић разоткрива

Ђорђевић у својој анализи скреће пажњу на младиће који су у дугим везама, улажу време, емоције и новац, а заузврат добијају само бесконачно нећкање. Када дође тренутак за следећи корак – брак – почиње фестивал изговора.

Као у оној познатој песми панк рок групе The Clash „Should I Stay or Should I Go”, младићи се врте у зачараном кругу. Да ли да остану и надају се промени, или да оду и спасу оно мало достојанства што им је остало? Према Ђорђевићу, оваква неодлучност није плод случајности, већ често свесно или несвесно „тврђење пазара”.

Трговање пазаром и уцена неодлучношћу

У свом тексту, Ђорђевић истиче како се девојке у оваквим ситуацијама двоуме, околишају и измишљају разлоге за одлагање удаје. Док год је она „неодлучна”, младић је у подређеном положају. Он свашта покушава како би је одобровољио, купује, угађа и доказује се, надајући се да ће коначно пресећи.

Ово је заправо стратешко исцрпљивање. Ђорђевић објашњава да се мушкарац на тај начин држи на „тихој ватри”, где је његова судбина и будућност породице у рукама особе која се игра са његовим живцима под плаштом „тражења себе”.

Психолошко насиље као модерна норма

Ђорђевић оправдано пита: зашто се ово не назива насиљем? Ако мушкарац својим понашањем врши притисак, он је насилник, али ако девојка својим бесконачним оклевањем и уценама уништава године живота једног младића, то се назива „правом на избор”.

За Ђорђевића, ово је чист облик психолошке агресије где се мушкарац претвара у молиоца, збуњеног и изгубљеног у лавиринту женске неодлучности.

Закључак

Текст Владислава Ђорђевића служи као опомена за све младиће који пролазе кроз ову голготу. Ако веза подсећа на суђење без краја, а ви сте вечити оптужени који мора да се доказује да би заслужио „да”, запитајте се ко је ту жртва. Време је најскупљи ресурс, а „насиље оклевањем” је начин да вам се то време неповратно украде.

---

Шта ви мислите о овој тези Владислава Ђорђевића? Да ли је неодлучност заиста форма насиља или само део модерне љубавне игре? Пишите нам у коментарима.