На Западу узима мах тренд да се људска бића – најчешће деца – самоидентификују као животињска бића. Ту појаву можемо назвати „трансанимализам”, тј. настојање неких људи да „пређу” у животиње. То је лудост већ сама по себи, а још луђе је то што друштво преко својих институција – посебно школа – врши притисак на родитеље да прихвате ту дечију животињску „самоидентификацију”.
Тај „трансанимализам” има преседан у „трансџендеризму”. То је појава да особа једног „џендера” жели да пређе у особу другог „џендера”, што и постиже хируршком променом пола. Та се појава некад звала транссексуалност. Њена блажа варијанта је трансвестизам. То је појава да особа мушког пола облачи одећу женског пола и обрнуто. Појава је распрострањена у круговима „кемп” уметника. Такве особе се зову и „кросдресери” (енг. crossdressers), а појава кросдресинг (енг. crossdressing).
Али и трансвестизам или кросдресинг има свој преседан, а то је феминистичка идеологија „преокретања родних улога” (gender role reversal). По тој идеологији, жене треба да се баве типично мушким професијама, а мушкарци типично женским. То преокретање родних улога има теоретско оправдање у доктрини која се у антропологији зове „култур-детерминизам”, а у социнологији „соц-конструктивизам”. Та доктрина сматра да су сви идентитети културно детерминисани, тј. да су сви они само социјалне конвенције, тј. конструкције. Дакле, сви иденитети су произвољни, променљиви, па тиме и флексибилни, тј. флуидни (fluid). По мени, ако се то до извене мере може рећи за кулурне идентитете – језик, писмо, религију, нацију – то тешко може да важи за биолошке идентитете, као што су пол и врста. Дакле, заговорници доктрине „флуидности” свесно шире тренд „порицања биологије” (biology denial) или „биопорицање” (biodenial). Том феномену сам посветио књигу „Занемаривање биологије у друштвеним наукама: критика феминистичког култур-детерминизама” (2017). Будући да су феминисти најзагриженији порицатељи биологије, тј. култур-детерминисти, тј. соц-констуктивисти, то сугеришем у поднаслову.
Сва та збрка идентитета има исходиште заоправо у филозофији постмодернизма и постструкурализма која негира чврстину било код идентитет. По мени, сви ти постструкуралисти, постмодернисти, џендеристи, соцконструктивисти, културдетерминисти и феминисти – како се све већ зову – само су група болесних људи, па ту своју белест пројектују на друштво. Њихова болест се на крају преточила у лудост самоидентификације. Доведена до крајности, она је постала лудост дечије животињске самоидентификације.
Аутор: Владислав Ђорђевић
.png)
.png)
.png)