Случај Алексић–Радуловић: Реконструкција једног моралног и правног сукоба

 

Аутор текста: Владислав Ђорђевић

Шта се стваро догодило између Мирослава (Мике) Алексића и Милене Радуловић и њених другарица знају сада само оне. Да су искрене, оне би нам то искрено и саопштиле. Али не изгледа вероватно да ће оне скупити храброст и казати нам истину. Стога мора неко други да реконструише шта се стварно десило.

Шта се стварно десило не знам поуздано, али имам довољно година, а то значи животног и књишког искуства, па верујем да могу дати плаузибилну хипотезу.

Наиме, неке тинејџерке имају потребу да испитају своје моћи завођења. Упуштају се у флерт, па и интиму са мушкарцима. Не поступају све тинејџерке тако, али неке да. Усудио бих се да тврдим да је то заправо данас општи тренд. Нека ме исправе они који знају боље, али мислим да нису све тинејџерке невине као монахиње, него неке изгубе невиност у раној доби. Можда неке не доспеју до коитуса, али многе доспеју до петинга или бар флерта. Мислим да се нешто од тога догодило и у овом случају. Неке полазнице школе „Ствар срца” су пожелеле да испитају своје моћи завођења, па су се упустиле у флерт и интимизирање са једним старијим човеком који им је импонопаво. Када нека адолесценткиња зведе неког човека од репутације, она то може себи приписати као успех. Може осећати срећу и задовољство. Може имати осећај да са својом сексуалношћу може да манипулише мушкарцима.

А како се понашао Мирослав није тешко докучити. Ко зна ишта о мушкој психологији зна то да на женско удварање мало који мушкарац може остати имун. То, ипак, није немогуће. Неки мушкарци имају јаку самоконтролу. Али многи је немају. Вероватно је Мирослав подлегао искушењима. То флертовање и интимизирање је он можда сматрао својим успехом. А можда је напросто мислио да је тиме више изашао у сусрет тим девојкама. Можда је он био тај који се осећао „сексуално злоупотребљен”.

Дакле, ја заступам тезу да је у питању консензуално – добровољно – флертовање или интимизирање. Ту тезу покрепљују све познате чињенице. Најпре је поткрепљује емоционално реаговање тих девојка. Оне нису ни врштале, ни цикале, ни дерале се, ни запомагале, ни галамиле; нису постале бесне, огорчене, љуте; нису постале фрустриране, анксиозне, неуротичне, депресивне, очајне. Нису се ником ни жалиле: ни мами, ни тати, ни браћи, ни сестрама, ни дрговима, ни другарицама, ни полицајцима, ни гинеколозима. Никоме. То је и логично, јер нису имале за то разлога. Заправо, имале су све разлоге да ћуте. А осећале су се заправо одлично. Биле су веселе, расположене и радосне. То није емоционална реакција неког као је силован, ни сексуално злостављан, него неког ко је срећан што му је експеримент завођења успео.

Тезу о консензуалном флертовању или чак интимизирању поткрепљује и чињеница да су све оне наставиле да похађају тај драмски студио. Ниједна се није исписала. Ниједна га није напустила. Штавише, предводница каснијих тужитељки – Милена Радуловић – своју млађу сестру је наговорила да такође похађа тај драмски студио. Силовне особе тако не поступају. Тако поступају особе које су задовољне што имају доказ да могу бити успешне заводнице.

Ако је хипотеза о консензуалном флертовању или интимизирању тачна, како да је човек оцени? Најпре је треба оценити са аспекта права. По праву свако консензуално флертовање или интимизирање особа старијих од 14 година је легално. Дакле, са аспекта права нико није крив: ни Мирослав, ни Милена, нити иједна друга девојка. Ако није било примене силе – а није – онда крив пред законом нико није.

А како да се случај оцени са аспекта морала? Разни људи имају разна морална мерила, али ја следим хрићански морал. По њему, ниједно флертовање или интимизаирање ван брака није дозвољено. Дакле, криви су сви. Невиних ту нема.

Али касније је Милена доспела у миље Драгана Бјелогрлића. Она му се можда поверила, а он је имао личног разлога да уништи Мирослава. Он је сугерисао Милени да консензуално флертовање или интимизирање представи у медијима и на суду као силовање и сексуално злостављање. Милена се можда мало двоумила, али на крају је пристала на ту лаж. Она је постала „храбра” и ту лаж пласирала јавности. Ту лажну тезу су оберучке прихватиле феминисткиње, које не раде ништа друго неко живе од лажних оптуживања мушкараца. Оне су чак покренуле и читав један покрет – „ми ту покрет” („me too movement”) – који се управо бави лажним оптужбама мушкараца за сексуална напаствовања у далекој прошлости. Ту лажну тезу су прихватили и антиклирикални лобисти, срећни што могу да напакосте неком ко испољава верски сентимент, а Мирослав је сваки час почињао молитвом „Оченаш”. Дакле, синергија личних интереса Милене Радуловић, Драгана Бјелогрлића, феминисткиња и антицрвених лобиста довела је до стварања мита о „Мики силоватељу”. Мирослав је медијски уништен од моћног феминистичко-лезбијко-педерско-секуларистичко-филмског лобија. Тај филмски лоби се Милени захвалио тако што је сад промовише где год може. Феминистички лоби се Милени захвалио тако што је сад кује у звезде. Она је остварила све што је хтела. Експеримент са завођењем јој је успео, а успела јој је и обмана јавности. Она је афером себи направила лепу професионану рекламу. Сада је икона филмско-усташко-елџибитијевског лобија. Мирослав је сада у гробу, а њој послови добро иду. Завођењем и лажима је та неталентована глумица винута у звезде.

Да закључим. Осуђујем, као хрићшански моралиста и Мирослава и Милену за упуштање у неморално понашање, али оптужујем још више све оне који су учествовали – и још учествују – у медијском спиновању: у креирању мита о злом Мирославу и његовим невиним жртвама. Тим лажним оптужбама је дат сигинал свакој малој попишуљи да може заводити, па тужити сваког мушкарца. Иза тих лажних оптужби стоје моћне феминисткиње којима је и циљ дифамирање и уништавање мушкараца. То оне зову борба против „патријархата”. Неће се на томе зауставити. Наћи ће оне новог „силоватеља” и нову „жртву”.