НАСИЉЕ ОКЛЕВАЊЕМ: Како женска неодлучност постаје инструмент моћи

 

Сви знамо за физичко и вербално насиље, али постоји једна суптилна, невидљива и изузетно токсична форма притиска којој су изложени хиљаде младића данас. Ову појаву је у свом тексту прецизно описао публициста Владислав Ђорђевић, називајући ствари правим именом: Насиље оклевањем. То је оно чувено „печење на тихој ватри” које поједине девојке користе како би своје партнере држале у стању трајне збуњености и покорности.

„Should I Stay or Should I Go?” – Дилема коју Ђорђевић разоткрива

Ђорђевић у својој анализи скреће пажњу на младиће који су у дугим везама, улажу време, емоције и новац, а заузврат добијају само бесконачно нећкање. Када дође тренутак за следећи корак – брак – почиње фестивал изговора.

Као у оној познатој песми панк рок групе The Clash „Should I Stay or Should I Go”, младићи се врте у зачараном кругу. Да ли да остану и надају се промени, или да оду и спасу оно мало достојанства што им је остало? Према Ђорђевићу, оваква неодлучност није плод случајности, већ често свесно или несвесно „тврђење пазара”.

Трговање пазаром и уцена неодлучношћу

У свом тексту, Ђорђевић истиче како се девојке у оваквим ситуацијама двоуме, околишају и измишљају разлоге за одлагање удаје. Док год је она „неодлучна”, младић је у подређеном положају. Он свашта покушава како би је одобровољио, купује, угађа и доказује се, надајући се да ће коначно пресећи.

Ово је заправо стратешко исцрпљивање. Ђорђевић објашњава да се мушкарац на тај начин држи на „тихој ватри”, где је његова судбина и будућност породице у рукама особе која се игра са његовим живцима под плаштом „тражења себе”.

Психолошко насиље као модерна норма

Ђорђевић оправдано пита: зашто се ово не назива насиљем? Ако мушкарац својим понашањем врши притисак, он је насилник, али ако девојка својим бесконачним оклевањем и уценама уништава године живота једног младића, то се назива „правом на избор”.

За Ђорђевића, ово је чист облик психолошке агресије где се мушкарац претвара у молиоца, збуњеног и изгубљеног у лавиринту женске неодлучности.

Закључак

Текст Владислава Ђорђевића служи као опомена за све младиће који пролазе кроз ову голготу. Ако веза подсећа на суђење без краја, а ви сте вечити оптужени који мора да се доказује да би заслужио „да”, запитајте се ко је ту жртва. Време је најскупљи ресурс, а „насиље оклевањем” је начин да вам се то време неповратно украде.

---

Шта ви мислите о овој тези Владислава Ђорђевића? Да ли је неодлучност заиста форма насиља или само део модерне љубавне игре? Пишите нам у коментарима.

Deca kao ratni plen: Ko to daje sebi za pravo da „ne da“ dete?

Piše: Uredništvo Potkazivanja Analiza teksta: Nataša Ban / M.M. / Dnevnik / HRT (19.03.2026.)

Dok se institucije u regionu gađaju brojkama o hiljadama razvoda godišnje, iza kulisa se odvija tihi rat u kojem su deca najčešće živi štit. Članak objavljen na HRT-u razotkriva surovu istinu koja važi podjednako i u Hrvatskoj i kod nas: roditeljski konflikt postao je poligon za manipulaciju, a pravo deteta na lične odnose sa oba roditelja pretvoreno je u monetu za potkusurivanje.

Vreme je da stvari nazovemo pravim imenom i uporedimo ovaj "izveštaj sa ratišta" sa našom svakodnevicom.

Dete nije „kofer“, a roditelj nije vlasnik

Melita Požgaj iz Hrvatske udruge za ravnopravno roditeljstvo pogađa u centar: roditelji nakon razvoda daju sebi za pravo da dete tretiraju kao stvar. Rečenica "Ne dam ti dete" nije samo izraz besa – to je direktno kršenje zakona i osnovnih ljudskih prava.

Analitički osvrt: Kod nas je situacija identična. Terminologija poput „viđanja“ ili „kontakta“, koju zakon ne prepoznaje, i dalje dominira u glavama roditelja, ali i nekih službenika. Zakon poznaje samo lične odnose, a oni su pravo deteta, a ne dozvola koju jedan roditelj izdaje drugom. Dete nije vlasništvo; ono ima urođeno pravo na mamu i tatu. Svako uskraćivanje tog prava je svesno nanošenje emotivne štete sopstvenom detetu.

 Sadistička pitanja: Izaberi koga više voliš

Psiholog Gordana Buljan Flander upozorava na sistemsko i roditeljsko zlostavljanje kroz pitanje: "S kim želiš da živiš?" To nije demokratija u porodici, to je emocionalno mučenje.

Terati dete da bira između dva stuba sopstvenog sveta je čin vrhunske neodgovornosti. Naši centri za socijalni rad često peru ruke od odgovornosti tako što teret odluke prebacuju na pleća deteta, nazivajući to „uvažavanjem mišljenja deteta“, dok je u stvarnosti to često samo legalizacija roditeljske manipulacije i otuđivanja.

 Institucionalna rupa: Gde su rešenja?

Socijalni radnici i psiholozi (Renata Sever, Bojan Klapčić) priznaju ono što svi znamo – sistem nema ni vremena, ni jasan koncept.

• Sistem ne radi: Dok se administracija bavi papirima, roditeljski sukobi eskaliraju do tačke bez povratka.

• Izostanak prinude i terapije: Bez uređenog sistema koji bi primorao konfliktne roditelje na terapiju i edukaciju, deca ostaju zarobljena u „strastima“ odraslih koji nisu sposobni da razdvoje svoje povređene sujete od roditeljske uloge. Kod nas se rešenja često traže godinama, dok dete odrasta u atmosferi netrpeljivosti.

Dosta je skrivanja iza „dobrobiti deteta“

Najpotresnija poruka ovog izveštaja je vapaj deteta: "Volite mene više nego što mrzite jedno drugo." Pristojnost nakon razvoda nije stvar dobre volje, već obaveza. Svaki roditelj koji koristi dete da bi napakostio onom drugom, direktno radi protiv deteta.

Naše društvo i institucije moraju prestati da tolerišu ovakvo ponašanje. Lični odnosi sa oba roditelja su zakonska i ljudska obaveza, a ne nagrada koju jedan roditelj „dodeljuje“ drugom. Vreme je da centri za socijalni rad prestanu da budu nemi posmatrači i postanu stvarni zaštitnici prava deteta.

---

Izvor: Hrvatska radiotelevizija (HRT), autorka Nataša Ban, 19. mart 2026.

https://vijesti.hrt.hr/hrvatska/djeca-imaju-pravo-na-mamu-i-tatu-i-nakon-razvoda-12627872

СРБИЈА, ЗЕМЉА „ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА”: Зашто беже српски домаћини?

 

У својој најновијој, дубоко личној и готово исповедној објави, публициста Владислав Ђорђевић износи случај који на први поглед делује као обична љубавна драма, али је заправо патологија нашег друштва. Прича о младом занатлији који је напустио Србију јер „није био довољно добар” за своју девојку, студенткињу архитектуре, осликава трагедију модерног српског мушкарца.

Кад занатлија није довољно „буџован”

Ђорђевић описује свог бившег закупца – вредног занатлију, бодибилдера, човека који је имао и новац и изглед. Али, имао је једну „грешку”: био је обичан фарбар.

„Ваљда јој импонује да је са неким успешним инжињером, доктором наука или тако неким буџованом”, примећује Ђорђевић, указујући на то да титула у Србији често вреди више од карактера и стварног рада.

Епилог је поражавајући: младић је спаковао алат и отишао у иностранство. Србија је изгубила још једног способног човека јер „принцезе на зрну грашка” не пристају на ништа мање од фиктивног идеалног живота.

Чекајући Роналда: Женска „хипергамија” и реалност

Ђорђевић оштро сецира женска очекивања која су, под утицајем друштвених мрежа и медија, отишла у потпуну нереалност. Свака девојка данас, макар била и на почетку свог пута, сматра да заслужује Кристијана Роналда. На обичне занатлије се не помишља, а на „неуспешне писце”, како Ђорђевић иронично назива себе, ни толико.

„Бројање грешака” – Нови спорт за жене

Аутор износи и сопствени свеж пример емотивног бродолома. Открива нам застрашујућу истину о модерном забављању: девојке вам више не говоре шта им смета, оне вам „броје грешке” у тишини, све док не скупе довољно за „црвени картон”.

„Нисам ни знао да ми "броји грешке". Момци! Чувајте се девојака! Оне вам "броје грешке"!” – упозорава Ђорђевић у полушаљивом, али заправо врло горком тону.

Закључак: Ко ће остати?

Ако вредни занатлије беже у иностранство, а мислиоци и писци бивају одбачени јер не испуњавају критеријуме измишљених „принцеза”, питање је – ко ће остати да гради ову земљу? Порука Владислава Ђорђевића је јасна: живимо у свету у којем је фасада битнија од темеља, а замишљени Роналдо препрека за стварну срећу.

---

Шта ви мислите? Да ли су критеријуми данашњих девојака постали толико нереални да гурају способне мушкарце из земље? Да ли је „бројање грешака” постало правило, а не изузетак?

АКАДЕМСКА ИНДОКТРИНАЦИЈА: Како се „педагошкиње” претварају у „стручњакиње за зановетање”

На свом профилу, Владислав Ђорђевић је објавио шокантан списак литературе за предмет „Род и образовање” на новосадском Филозофском факултету. Овај списак није само академска занимљивост; то је, према Ђорђевићу, нацрт за стварање нове армије „стручњакиња” које ће сутра васпитавати нашу децу.

Списак који „отвара очи”

Од „Речника родне равноправности” до „Три таласа феминизма” – будуће педагошкиње пролазе кроз интензивну обуку из области „родних теорија”. Ђорђевић прецизно набраја радове ауторки попут Захаријевић, Јарић, Коларић и Милојевић, указујући на то да се целокупно образовање своди на једну исту матрицу: родни јаз, родни стереотипи и родно засновано насиље.

Иза звучних термина крије се... патетика?

Оно што овај текст чини истинским „Ђорђевићевским” јесте његова способност да академске еуфемизме преведе на језик обичног народа. Док факултет тврди да ствара стручњакиње за „родне анализе” и „родну социјализацију”, Ђорђевић ствари види потпуно другачије.

Према његовим речима, ово школовање је заправо обука за:

• Џабалебарење и зановетање

• Чантрање и закерање

• Цмиздрење, кукање и лелекање

• Нарицање, пренемагање и патетисање

Друштвена дијагноза: Имамо их већ превише

Ђорђевићева поента је јасна: држава и универзитети троше ресурсе на производњу кадра који не решава стварне проблеме друштва, већ производи нове облике „патетисања” и „жртвености”. Уместо да образујемо педагоге који ће јачати породицу и традицију, ми стварамо „стручњакиње” које ће у сваком поступку тражити „родни стереотип”.

„Таквих већ имамо доста”, закључује Ђорђевић, позивајући јавност да се запита какву будућност заиста желимо за нашу просвету.

---

Да ли се слажете са Ђорђевићем да су „родне студије” заправо само параван за академско „зановетање”? Да ли сте знали шта се заправо предаје будућим педагозима? Пишите нам у коментарима!

Biznis na temeljima mita: Kako je Semir Osmanagić pretvorio geologiju u privatnu imperiju

Piše: Redakcija "Potkazivanje"

Dve decenije nakon što su svetski mediji preneli vest o otkriću „prvih evropskih piramida“ u Bosni i Hercegovini, strasti se ne stišavaju. Dok brdo Visočica privlači hiljade turista i poznatih ličnosti, postavlja se ključno pitanje: Gde prestaje nauka, a počinje profit?

Semir Osmanagić: Arhitekta novog mita

Glavna figura iza projekta, Semir Osmanagić, u naučnim krugovima se navodi kao školski primer pseudoistoričara. Iako poseduje akademsko zvanje u sferi društvenih nauka, njegova metodologija drastično odstupa od arheoloških i geoloških standarda.

Međutim, kritičari ističu da je njegov rad vremenom evoluirao iz neuspele arheološke hipoteze u izuzetno uspešan privatni biznis. Kada su vodeći svetski stručnjaci odbacili njegove tvrdnje, Osmanagić nije korigovao svoje teze, već je fokus prebacio na turizam i prodaju „energetskih iskustava“. Za njega, piramida više nije predmet naučnog dokazivanja, već brend koji prodaje ulaznice, knjige i alternativne terapije, svesno zanemarujući naučne činjenice koje bi mogle ugroziti taj profitabilni lanac.

Geološki potpis: Priroda kao vrhunski vajar

Ono što se laičkom oku čini kao „betonski blok“, za geologe je jasan primer prirodnih procesa unutar sedimentnih stena starih milionima godina.

• "Flatiron" formacije: Brdo Visočica je školski primer flatirona — trouglastog brda nastalog prirodnom erozijom nagnutih, otpornih slojeva stena.

• Prirodni "beton" (Konglomerat): Materijal koji se predstavlja kao antički beton je zapravo konglomerat, prirodna stena sačinjena od rečnog šljunka i peska koji su se vremenom "zacementirali".

• Tektonski raster: Pravilne pukotine pod pravim uglovima rezultat su tektonskih naprezanja unutar Zemljine kore, a ne rada ljudskih ruku.

---

Kontra-nauka: 3 najkontroverznije tvrdnje

1. "Beton čvršći od modernog"

• Tvrdnja: Blokovi na Piramidi Sunca su veštački beton superioran današnjem.

• Činjenica: To je prirodni konglomerat. Njegova čvrstina je rezultat milenijumskog pritiska sedimentnih slojeva, a ne tajne recepture drevnih naroda.

2. "Starost od 30.000 godina"

• Tvrdnja: Nalaz fosilizovanog lista "dokazuje" da su ovo najstarije piramide na svetu.

• Činjenica: U arheologiji, organski materijal unutar sedimenta datira starost geološkog sloja, a ne trenutak gradnje. U paleolitu su na Balkanu živeli lovci-sakupljači koji nisu imali tehnologiju ni društvenu organizaciju za pomeranje miliona tona stena.

3. "Lekovita energija i joni"

• Tvrdnja: Tuneli Ravne regenerišu organizam zbog visoke koncentracije negativnih jona.

• Činjenica: Negativni joni su prirodna pojava u vlažnim podzemnim prostorima. Iako je boravak osvežavajući, nema naučnog dokaza da oni leče bolesti. Ovo je klasičan pseudomedicinski marketing.

---

Arheološki kontekst: Karika koja nedostaje

U pravoj arheologiji, monumentalna građevina nikada ne stoji sama. Oko piramida u Egiptu ili Meksiku nalazimo grobnice, alat i naselja desetina hiljada radnika. U Visokom, jedini stvarni arheološki tragovi pripadaju srednjovekovnom gradu Visoki i neolitskim kulturama, koji po razmerama nemaju nikakve veze sa grandioznim tvrdnjama Fondacije.

„Zvanična nauka“ vs. „Zabranjena istorija“

Osmanagić vešto koristi narativ o tome da „zvanična nauka“ namerno skriva istinu kako bi očuvala postojeće dogme. Naučna zajednica na ovo odgovara jasno:

1. Nauka ne skriva otkrića, ona traži dokaze: Pronalazak takve strukture doneo bi arheolozima svetsku slavu. Razlog odbijanja nije strah, već nedostatak materijalnih dokaza.

2. Uloga žrtve kao marketing: Diskreditovanjem nauke kao "dogmatične", Osmanagić gradi imidž vizionara, što privlači publiku sklonu teorijama zavere i alternativnoj istoriji.

Za blog „Potkazivanje“, fenomen Visokog ostaje savršen primer kako se granica između naučne činjenice i biznis plana lako briše. Semir Osmanagić možda nije otkrio drevnu civilizaciju, ali je uspeo da stvori profitabilan kompleks na temelju mita. Dokazi ukazuju na to da je Visoko prelepa igra geologije, dok su piramide svesno održavana iluzija namenjena tržištu, a ne udžbenicima istorije.

ИЗМЕЂУ ПОДВИГА И МАНИПУЛАЦИЈЕ: Владислав Ђорђевић о феномену „материјалног мајчинства”

 

У својој најновијој објави, публициста Владислав Ђорђевић подигао је прашину користећи термин који пара уши – „алиментационе пичке”. Иако сам признаје да је израз простачки, он тврди да је такво и понашање жена на које се односи. Ђорђевић овде не напада институцију мајчинства, већ оно што види као перфидну економску стратегију скривену иза свете улоге мајке.

Дете као извор прихода?

Главна оштрица Ђорђевићеве критике усмерена је на жене које, према његовим речима, дете рађају искључиво ради сопственог материјалног интереса.

• Интерес изнад љубави: Он тврди да такве особе не занимају ни партнер, ни љубав, ни породица, већ искључиво алиментација.

• Манипулација друштвом: Највише га иритира чињеница да јавност те жене често сврстава у исту категорију са истински угроженим самохраним мајкама, пружајући им социјалне привилегије и сажаљење.

Јасна граница: Честите мајке против манипулаторки

Ђорђевић прави оштру поделу како би избегао оптужбе за мизогинију (иако је свестан да ће их бити). Он наглашава да постоје жене које су самохране мајке постале не својом вољом:

1. Удовице које су изгубиле партнере.

2. Жене које су из оправданих разлога напустиле брак.

3. Жене које су постале жртве хира или неодговорности партнера.

За ове жене он има пуно поштовање и подршку. Његов бес је резервисан за оне које су у тај статус ушле „из чистог хира” и прорачуна.

Друштвени парадокс: Кад „хир” постане социјална привилегија

Аутор овде поставља суштинско питање: Да ли као друштво награђујемо лоше мотиве? Док честите жене са муком одгајају децу, Ђорђевић види „манипулаторке” како вешто користе законски оквир и јавно сажаљење да би обезбедиле себе, занемарујући притом дубљи смисао родитељства.

---

Да ли је Ђорђевићев речник претерано суров или је овакав „шок третман” неопходан да би се указало на реалне злоупотребе у друштву? Може ли се направити јасна разлика између ове две групе мајки у пракси?