Арно Гујон: Све је почело 1999. године!

 

Све је почело 1999. године. Рат који је НАТО водио против Југославије био је за мене пресудан догађај, упаљач у мојој савести.

Према званичним ставовима, НАТО је војно интервенисао у Југославији да би тако заштитио мултиетнички карактер Косова, спречио злостављање тамошњег албанског становништва и успоставио трајан мир. Као сви ратови у данашње време, и тај рат је вођен ради заштите „људских права“...

Ниједан званични ратни циљ није постигнут. Срби, Роми, као и остале неалбанске мањине на Косову и Метохији постале су жртве свакодневног насиља, тако да је пре двадесет пет година 250.000 људи протерано с прадедовских огњишта. Никада се нису вратили тамо одакле су прогнани. На телевизији нам је приказивана патња албанских породица које су бежале пред ратним операцијама. Али зашто су се скривале патње других народа на Косову? Зар српске, ромске или горанске породице немају право на саосећање у патњама? Њихово страдање било је утолико грозније што је игнорисано или негирано.

Иако сам био премлад, извукао сам поуку из тог рата и начина на који је приказиван у медијима. У мени се зачело извесно неповерење према једнодушности, која ми од тада изгледа сумњива. Такође сам постао свестан да истина може каткада бити на страни мањине и да је тада треба истицати с још већим убеђењем.

Затим ми је постало јасно да су моћници спремни да своје интересе бране бомбама уколико је потребно, чак и када изражавају племените идеје.

Нарочито онда када изражавају племените идеје. На то савршено указује изрека француског филозофа Паскала: „Човек није ни анђео ни звер; невоља је у томе што онај ко хоће да буде анђео, постаје звер.“Отуда потиче и солидарисање моје породице са српским народом. Оно је у почетку било инстинктиван занос, полет, а затим је попримило известан облик. Били смо задивљени како се тај народ одупро нападу целог света удруженог против њега, како је покушао да сачува што се сачувати може, почев од мостова у Београду до енклава на Косову. Била је то борба Давида против Голијата. После 78 дана бомбардовања и 38.000 ратних операција, тај народ, не поклекнувши, и даље је стајао усправно.