ОД НИМФОМАНКИ ДО СВЕТИЦА: Владислав Ђорђевић о „новом мучеништву” српских функционерки

Piše: Redakcija bloga "Potkazivanje"

У свом најновијем и изузетно контроверзном осврту, публициста Владислав Ђорђевић сецира случај Мирјане Пајковић, упоређујући је са „иконама” скандала попут Сузане Манчић и Северине. За Ђорђевића, ово није само прича о једном снимку, већ о патолошком друштвеном обрасцу где „жртва” постаје најуносније занимање.

Адвокатура, министарство и „пакао” људских права

Ђорђевић са тешким сарказмом описује успон Пајковићеве. Од тешког детињства до Правног факултета, он њен радни век види као низ „неподношљивих” напора где је „једино морала да отвара уста и прича”. Прави врхунац „страдања” десио се, како наводи, у Министарству за људска и мањинска права, где је њена једина брига била „лезбо-геј заједница”.

Редефинисање силовања: Добровољни секс као траума

Аутор се директно дотиче теме сексуалног насиља, повлачећи паралелу са случајем Милене Радуловић. За Ђорђевића, савремени феминистички наратив је отишао толико далеко да се сваки чин, чак и онај на који се пристало, може ретроактивно прогласити силовањем ако то одговара тренутном имиџу „жртве”.

„Додуше, сама је на секс пристала, али – како је опште познато – сваки добровољни секс је сада силовање”, пише Ђорђевић, ударајући у саме темеље модерног правосуђа и активизма.

Естетска хирургија о државном трошку

Оно што посебно иритира Ђорђевића јесте визуелни идентитет те „напаћене жене”. Он примећује парадокс: док се жали на судбину, Пајковићева „цвета”.

• Силикони и ботокс: Наводи да је „мученица” морала да угради силиконе у груди о државном трошку.

• Имиџ жртве: Офарбана коса, нашминкана уста и „пућење” пред камерама регионалних телевизија за њега су јасан знак да она у својој новој улози заправо – ужива.

Процват кроз патетику

Ђорђевић закључује да је „бити жртва” постала најбоља психотерапија за модерну жену. Чим жена обзнани своју патњу, њен живот креће набоље. ТВ гостовања, вашарска пажња и статус „великомученице” су награде за оне који су спремни да своју приватност изложе јавности. „Све нимфомајке постадоше светице”, закључује Ђорђевић, остављајући читаоце да се запитају да ли смо као друштво изгубили компас за истинско страдање.

---

Да ли је Ђорђевић отишао предалеко у својој критици или је коначно неко наглас изговорио оно што многи мисле о „инстант жртвама”?