Somborac koji je pokorio Holivud: Da li ćemo dozvoliti da zaborav sruši i poslednji trag o prvom „jugoslovenskom“ Oskarovcu?

PIše: Redakcija "Potkazivanje"

Dok bageri ovih dana neumoljivo ruše staru kuću na uglu ulica Maksima Gorkog i Ilije Birčanina u Somboru, sa njom u nepovrat odlazi i deo istorije koji bi svaki svetski grad ljubomorno čuvao. To je bila rodna kuća Jozefa Kiša (Joseph Kish), čoveka koji je 1966. godine postao prvi dobitnik Oskara sa ovih prostora.

Danas, zahvaljujući svedočanstvu njegove sestričine, gospođe Eme Keler (rođene Merei), sklapamo mozaik o neverovatnom životnom putu koji zvuči kao najuzbudljiviji filmski scenario.

Od slepog putnika do crvenog tepiha

Jozef je rođen 1899. godine u Somboru. Neposredno nakon Prvog svetskog rata, kao mladić od 21 godinu, napustio je rodni grad i otisnuo se u nepoznato. U Ameriku je stigao onako kako su stizali samo najhrabriji ili najočajniji – kao slepi putnik na prekookeanskom brodu.

Počeo je od nule, radeći kao fizički radnik u njujorškoj luci, raznoseći mleko i novine. Ipak, u torbi je iz rodnog Sombora poneo jednu dragocenost: običan foto-aparat. Snimajući ulične scene Njujorka, privukao je pažnju tadašnjih režisera. To su bila otvorena vrata u svet Holivuda.

Šest nominacija i istorijski Oskar

Kiš je postao vrhunski snimatelj i set-dekorater. Tokom plodne karijere, bio je nominovan za nagradu Akademije čak pet puta, da bi 1966. godine konačno osvojio Oskara za rad na filmu "Brod ludih" (Ship of Fools). Skoro tri decenije on je bio jedini čovek poreklom sa ovih prostora koji je držao zlatnu statuu u rukama.

Povratak u zaboravljeni grad

Neposredno pred smrt, 1967. godine, Jozef je posetio svoj Sombor. Njegova rodna kuća tada je već bila nacionalizovana i pretvorena u krčmu "Beli zec". Grad ga je tada, baš kao i danas, gotovo sasvim zaboravio.

Njegova porodica, uključujući i gospođu Emu, prošla je kroz teške decenije diskriminacije. Emi je 1952. godine bilo zabranjeno da otputuje kod ujaka u SAD, a ljaga sa imena njenih roditelja skinuta je tek sudskim rehabilitacijama 2000-ih godina.

Inicijativa: Spomen-ploča kao dug časti

Rodna kuća više ne postoji. Na njenom mestu ostaje praznina, ali preko puta raskrsnice i dalje stoji kuća u kojoj je Jozef odrastao i iz koje je 1920. godine krenuo put Amerike.

Inicijativa gospođe Eme je jasna i skromna: Postavimo spomen-ploču na tu preostalu kuću. Ne dozvolimo da Sombor ostane grad koji ruši svoje velikane umesto da ih slavi. Jozef Kiš nije samo holivudska legenda; on je dokaz da talenat krenuo iz jedne male somborske ulice može da osvoji čitavu planetu.

"Gledala sam kako se ruši kuća mog deda-ujaka krajem jula prošle godine. To nije samo cigla i malter, to je naše sećanje na prvog od nas koji je dotakao zvezde." – Ema Keler

---

Podelite ovaj tekst kako bi priča o Jozefu Kišu stigla do onih koji mogu da pomognu da ovaj somborski velikan konačno dobije svoje zasluženo obeležje.