Логика „најстаријег народа”: Зашто је псеудонаука појела филологију?

Стуб из Ксантоса (VIII век п. н. е.) чији су натпис домаћи псеудофилолози покушали да „преведу” као српску ћирилицу.

Сведоци смо да се већ деценијама у домаћем јавном простору, упркос званичним научним катедрама, развија један паралелни универзум. У њему су Срби „народ најстарији”, Винча је колевка писмености, а етрурски и ликијски споменици се читају помоћу савременог српског речника. И док се озбиљна јавност углавном склања пред овом најездом аматеризма, последице по нашу културу и очување баштине постају све озбиљније.

Аутор Владислав Ђорђевић у свом тексту врло прецизно, оштро и са дозом здравог сарказма сецира овај феномен, фокусирајући се на тзв. „псеудофилологе” који су деловање појединих удружења за заштиту ћирилице претворили у паранаучну психотерапију. Његову анализу преносимо у целости.

ПСЕУДОФИЛОЛОЗИ

У Србији постоји велики број псеудоисторичара, као и псеудофилолога. Основна идеја псеудоисторичара је та да су Срби народ најстарији, а псеудофилолога да је српски језик најстарији. Неки од њих се врзмају око ћириличких удружења. Новосадско Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица” основано је 2001. са основним циљем да промовише ћирилицу. То је у реду, али око њега су се врзмали неки псеудофилолози (Јовица Вуцеља, Бранка Весић).

По Бранки, не само да је латиница српско писмо, него је то и грчки алфабет и јеврејски алефбет. Српска писма су и писма Етрураца, Бербера и Туареза у Северној Африци. „Српско писмо” је „Винчанско писмо” и „Хелмско писмо”. Вероватно је српско све што је икада записано. Али то није наука, него психотерапија писањем грандоманских небулоза.

Драгољуб Збиљић је био дугогодишњи председник „Ћирилице”, а сада је то Жељко Савић, који је према псеудофилолозима попустљив. По њему, псеудоисторија и историја су само две школе. И око београдског Српског културног центра „Ћирилица” врзмају се неки псеудофилолози (Сава Росић). Она је нашла за сходно да преведе један чланак тобоже руског професора и академика, а заправо псеудоисторичара В. А. Чудинова, који говори о ступу из Ксантоса у Малој Азији, који потиче из VIII века пре Христа. Тобоже су га писали Срби, на српском језику и писму.

Тај ступ је тобоже превео свештеник Светислав Билбија, такође псеудоисторичар и псеудолингвист. Заправо, није га превео него натуцао слова и речи, на основу сличности са савременом, Вуковом ћирилицом и савременим српским. Резултат је урнебесно смешан „превод”. Да тај стуб доказује древност Срба уверавали су нас и други псеудоисторичари (Радован Дамјановић, Радомир Ђорђевић и Јован И. Деретић).

Како изгледа тај тобожњи превод са стуба:

• „...о управљању овђе међама – границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотина бораца, ови се нужно хоће – требају…

• држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот, зла која кебају (вребају), она укеба така зла.

• све је дато тој ложи, има дружину када треба торњевима, знају одмах да нађу чуваре који знају штитити, бранити је

• крв насуту зазидаше, ко овђе говори у ругалицама, овима ту суђење да се има.”

Поента је јасна: чувајте се псеудоисторичара и псеудофилолога. Њихове текстове можете читати само као несвесни хумор арогантних игнораната.