Zloupotreba antike: Kako pseudoistorija falsifikuje arheološke nalaze radi kreiranja nacionalnih mitova

Piše: Uredništvo Potkazivanja 

U eri društvenih mreža, arheološki artefakti sve češće postaju žrtve vizuelne manipulacije i pseudonaučnih interpretacija. Tipičan primer ovog fenomena jeste viralno deljenje fotografije arhajskog grčkog tanjira koji se čuva u Muzeju lepih umetnosti u Bostonu (MFA, inv. broj 13.186). Dok zvanična nauka u ovom predmetu prepoznaje vrhunski primerak rodoske keramike iz kasnog 7. veka pre nove ere, u krugovima balkanskih autohtonista ovaj artefakt se tendenciozno plasira kao „krunski dokaz o drevnosti srpske istorije”, zloupotrebljavajući motive divljeg vepra i pratećih geometrijskih simbola.

Arheološki kontekst naspram vizuelnog privida

Predmet sa slike pripada takozvanom orijentalizujućem stilu grčke keramike (stil Kameiros), koji se razvijao pod uticajem bliskoistočne umetnosti. Za ovaj period karakterističan je fenomen horror vacui (strah od praznog prostora). Slikari su prostor oko centralne figure životinje – u ovom slučaju divljeg vepra, koji je u arhajskoj Grčkoj bio simbol lovačke hrabrosti i epske snage – svesno popunjavali dekorativnim elementima.

Zaokruženi simboli na slici nisu nikakva „ocila” niti rani heraldički znaci.

• Desni, veći simbol je tetraskelion – četvorokraki solarni simbol sastavljen od zakrivljenih linija (spirala) koje sugerišu kretanje.

• Levi je krstasta geometrijska rozeta.

Ovi motivi su univerzalna baština indoevropskih naroda i nalazimo ih od Mesopotamije i Indije, preko Grčke, pa sve do Skandinavije. Povezivati ove arhaične ukrase sa srpskim grbom (četiri ocila), koji u našu heraldiku ulazi tek u srednjem veku direktnim preuzimanjem vizantijskog carskog simbola sa četiri slova beta (B), predstavlja grub anahronizam i naučni apsurd.

Anatomija pseudoistorijske manipulacije

Metodologija kojom se služe sledbenici pseudoistorije prilikom prisvajanja ovog i sličnih artefakata uvek prati isti, prepoznatljiv obrazac:

1. Metoda „liči mi na” (Pareidolija): Izoluje se jedan detalj sa slike koji vizuelno podseća na neki savremeni ili nacionalni simbol. Ignoriše se činjenica da grafička sličnost ne podrazumeva istorijsku ili genetsku vezu.

2. Potpuno brisanje konteksta: Namerno se prećutkuje gde je predmet nađen (Naukratis, Egipat), ko ga je napravio (grčki majstori sa Rodosa), od kakve je gline napravljen i čemu je služio. Artefakt se posmatra kao izolovani objekat na internetu koji može značiti bilo šta što posmatrač poželi.

3. Kreiranje narativa o zaveri: Da bi se opravdala činjenica da zvanične institucije ovaj predmet vode pod grčkom kulturom, plasira se priča o „falsifikovanju istorije” i „skrivanju istine od strane stranih centara moći”. Time se svaka stručna kritika unapred proglašava delom zavere.

 Krađa tuđeg identiteta

Ovaj slučaj je samo kap u moru modernog fenomena gde se tuđa istorija i kultura agresivno svojataju. Pseudoistoričari redovno proglašavaju Etrurce, antičke Makedonce, Tračane, pa čak i rane Egipćane ili Sumere za „direktne pretke” sopstvene nacije.

Iza ove potrebe za prisvajanjem tuđeg kulturnog nasleđa krije se duboki kolektivni kompleks niže vrednosti. Romantičarski autohtonizam ne razume da je istorija nauka zasnovana na kritici izvora, arheološkoj stratigrafiji i lingvističkim zakonitostima, a ne na emotivnim željama. Prisvajanjem tuđih antičkih tanjira, tuđih vladara i tuđih simbola ne samo da se pokazuje nepoštovanje prema istoriji drugih naroda (u ovom slučaju Grka), već se aktivno ponižava i sopstvena, stvarna i izuzetno bogata srednjovekovna i moderna istorija, koja se zamenjuje jeftinim internet mitovima.

Fotografija predstavlja odlično nastavno sredstvo – ne za učenje o drevnoj srpskoj istoriji, već za učenje o tome kako funkcioniše savremena internet manipulacija i kako se, u nedostatku obrazovanja, estetski detalji stare Grčke pretvaraju u jeftino oruđe pseudonaučne propagande.