ИЗМЕЂУ АМЕРИЧКИХ РАКЕТА И ИРАНСКИХ МУЏАХЕДИНА: Где је ту Србија?

Пише: Редакција "Потказивање"

У свету глобалних сукоба, где се вести о смрти моћника смењују брзином којом се испаљују пројектили, српски народ се често налази у специфичној психолошкој и политичкој позицији. Најновији догађаји око Ирана и улога Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку поново су покренули питање: ко су заиста наши савезници, а ко само пролазни партнери из нужде?

Горко искуство са Западом

За просечног посматрача у Београду или Бања Луци, америчке војне акције широм света не посматрају се кроз призму "ширења демократије", већ кроз ожиљке из 1995. и 1999. године. Томахавк ракете које су падале по Републици Српској и Србији оставиле су неизбрисив траг. Зато, када Вашингтон повуче радикалан потез против неког режима, у српском јавном мњењу изостаје аплауз. Окупација дела територије и империјални приступ међународном праву чине Америку актером коме се на Балкану суштински не верује.

Иран: Далеки непријатељ са сећањем на деведесете

Ипак, одсуство симпатија према Америци не значи аутоматску тугу за иранским лидерима. Политичка меморија Срба је дуга.

• Муџахедини у БиХ: Иранска подлога ратним напорима Сарајева деведесетих, слање оружја и инструктора који су се борили против Војске Републике Српске, ставили су Техеран на листу оних који су директно радили против српских интереса.

• Дипломатски ударци: Подршка резолуцијама које жигошу српски народ, попут оне о Сребреници, јасан је сигнал да је за Иран религијска и идеолошка солидарност изнад правде за све жртве.

Реалполитика Бања Луке и израелски парадокс

У таквом констелацији снага, потези руководства Републике Српске, пре свега Милорада Додика, делују као вешта дипломатска игра на ивици ножа. Ослањање на Израел није плод љубави, већ политичке нужде. Израелски лоби у Вашингтону и њихов отпор радикалним политичким струјама у Сарајеву чине их природним, иако нетипичним, савезником Бања Луке. То је покушај да се кроз сарадњу са јеврејском државом ојача позиција Српске у тренутку када је она под сталним притиском Запада.

Русија као једина константа

На крају, све очи остају упрте у Москву. Док се други појављују и нестају са политичке сцене, Владимир Путин за многе Србе симболизује једину велику силу која разуме српске црвене линије.

"Русија нам је помагала колико је могла, а када није могла, барем нам није одмагала оружјем."

Овај став сажима суштину српске геополитичке доктрине: у свету у коме велики играју своје игре, опстанак зависи од тога да ли иза вас стоји неко ко дели ваше вредности и стратешке циљеве. За српског човека, стабилност Русије је директно везана за стабилност Балкана.

---

Закључак: Свет се мења, лидери одлазе, али геополитички интереси остају. Србија и Република Српска морају пажљиво бирати своје битке, свесне да у свету великих нема бесплатних пријатељстава, већ само интереса и сећања на прошле ратове.