СРБИЈА, ЗЕМЉА „ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА”: Зашто беже српски домаћини?

 

У својој најновијој, дубоко личној и готово исповедној објави, публициста Владислав Ђорђевић износи случај који на први поглед делује као обична љубавна драма, али је заправо патологија нашег друштва. Прича о младом занатлији који је напустио Србију јер „није био довољно добар” за своју девојку, студенткињу архитектуре, осликава трагедију модерног српског мушкарца.

Кад занатлија није довољно „буџован”

Ђорђевић описује свог бившег закупца – вредног занатлију, бодибилдера, човека који је имао и новац и изглед. Али, имао је једну „грешку”: био је обичан фарбар.

„Ваљда јој импонује да је са неким успешним инжињером, доктором наука или тако неким буџованом”, примећује Ђорђевић, указујући на то да титула у Србији често вреди више од карактера и стварног рада.

Епилог је поражавајући: младић је спаковао алат и отишао у иностранство. Србија је изгубила још једног способног човека јер „принцезе на зрну грашка” не пристају на ништа мање од фиктивног идеалног живота.

Чекајући Роналда: Женска „хипергамија” и реалност

Ђорђевић оштро сецира женска очекивања која су, под утицајем друштвених мрежа и медија, отишла у потпуну нереалност. Свака девојка данас, макар била и на почетку свог пута, сматра да заслужује Кристијана Роналда. На обичне занатлије се не помишља, а на „неуспешне писце”, како Ђорђевић иронично назива себе, ни толико.

„Бројање грешака” – Нови спорт за жене

Аутор износи и сопствени свеж пример емотивног бродолома. Открива нам застрашујућу истину о модерном забављању: девојке вам више не говоре шта им смета, оне вам „броје грешке” у тишини, све док не скупе довољно за „црвени картон”.

„Нисам ни знао да ми "броји грешке". Момци! Чувајте се девојака! Оне вам "броје грешке"!” – упозорава Ђорђевић у полушаљивом, али заправо врло горком тону.

Закључак: Ко ће остати?

Ако вредни занатлије беже у иностранство, а мислиоци и писци бивају одбачени јер не испуњавају критеријуме измишљених „принцеза”, питање је – ко ће остати да гради ову земљу? Порука Владислава Ђорђевића је јасна: живимо у свету у којем је фасада битнија од темеља, а замишљени Роналдо препрека за стварну срећу.

---

Шта ви мислите? Да ли су критеријуми данашњих девојака постали толико нереални да гурају способне мушкарце из земље? Да ли је „бројање грешака” постало правило, а не изузетак?