Anatomija razbijanja porodice: Od Maltusa do modernog socijalnog inženjeringa

Decenijama svedočimo korenitoj transformaciji društvenog tkiva, ali ono što mnogi doživljavaju kao "prirodnu evoluciju" društva, zapravo je pažljivo projektovan proces. Analiza istorijskih dokumenata i globalnih strategija otkriva da napad na tradicionalnu porodicu nije nuspojava modernizacije, već primarni cilj ideološkog inženjeringa koji traje više od sedam decenija.

Temelji kontrole: Era "ekspertizacije" (1945–1960)

Nakon Drugog svetskog rata, fokus globalnih moćnika pomera se sa vojnog osvajanja na društveno upravljanje. Ključna figura ovog perioda je Džon D. Rokfeler III, koji 1952. godine osniva Savet za populaciju (Population Council). Pod maskom "ekonomskog razvoja", kontrola rađanja postaje zvanična globalna politika.

U isto vreme, UNESCO postavlja obrazovne okvire koji postepeno dekonstruišu nacionalne i porodične identitete. Cilj je bio jasan: stvoriti "globalnog građanina" čija primarna lojalnost ne pripada porodici ili tradiciji, već međunarodnim institucijama.

 Seksualna revolucija kao političko oružje (1960-te)

Šezdesete godine donele su agresivan prelazak sa teorije na praksu. Velike fondacije (poput Fordove i Rokfelerove) počinju masovno finansiranje radikalnog feminizma. Strategija nije bila postizanje stvarne ravnopravnosti, već izvođenje žene iz doma.

• Ekonomska zavisnost od države: Kada porodica prestane da bude duhovna i ekonomska zajednica, deca postaju "vlasništvo" državnih sistema (vrtića i škola) od najranijeg uzrasta.

• Maltuzijanski strah: Pol Erlih 1968. objavljuje "Populacionu bombu", šireći paniku o gladi i prenaseljenosti, čime se stvara moralno pokriće za drastične intervencije u reproduktivna prava.

NSSM 200: Porodica kao pretnja nacionalnoj bezbednosti

Prekretnica se događa 1974. godine kroz dokument NSSM 200 (National Security Study Memorandum 200), koji je izradio Henri Kisindžer. Ovaj dokument je rast populacije u zemljama u razvoju proglasio direktnom pretnjom po bezbednost SAD zbog resursa.

Strategija je bila nemilosrdna:

1. Uslovljavanje pomoći: Krediti i razvojna pomoć vezivani su za sprovođenje programa kontrole rađanja.

2. Psihološki rat: Kroz medije i obrazovanje, brak i deca počinju da se prikazuju kao teret, prepreka karijeri i ličnoj slobodi, a ne kao vrhunski životni cilj.

Institucionalna okupacija: NVO sektor i "nove norme"

Padom Berlinskog zida, ovaj model se agresivno izvozi na Balkan. Konferencije u Kairu (1994) i Pekingu (1995) uvode termine poput "reproduktivnog zdravlja" i "rodne ravnopravnosti", koji postaju pravni osnov za rad današnjih Centara za socijalni rad.

Danas, NVO sektor obučava državne službenike. Socijalni radnici više ne vaspitavaju decu na vrednostima porodice, već na priručnicima koji:

• Oca posmatraju kao potencijalnog agresora.

• Majku vide kao ekonomsku jedinicu.

• Porodicu tretiraju kao skup izolovanih individua bez čvrstih veza.

Zašto je porodica meta?

Globalistički sistem ne može da kontroliše jaku, ekonomski nezavisnu porodicu sa čvrstim moralnim stubovima. Otac je istorijski bio autoritet koji stoji između države i dece. Eliminacijom oca i razbijanjem te zaštitne opne, država postaje jedini vaspitač, hranitelj i sudija.

Bez očinske figure i porodične stabilnosti, pojedinac odrasta nesiguran i podložan manipulaciji, postajući savršen materijal za "novu normalnost" u kojoj nema jasnih granica, identiteta ni slobode.

Redakcija „Potkazivanje"

MIT O „SVETSKOJ ŠAJKAČI”: Kako je vojnička kapa postala „dokaz” o srpskom poreklu sveta?

Pripadnik narodu Kaškaj (Qashqai) iz Irana

Ako pratite društvene mreže, sigurno ste naišli na fotografiju čoveka iz Irana koji nosi kapu neverovatno sličnu našoj šajkači. Uz nju obično ide bombastičan tekst: „Evo dokaza ko su zapravo Iranci!” ili „Srpska kultura je kolevka čovečanstva!”.

Ovo je klasičan primer pseudoistorijskog marketinga koji se oslanja na vizuelni šok, a potpuno ignoriše istorijske činjenice. Hajde da vidimo zašto šajkača nije „drevni srpski simbol” koji smo podelili svetu, već moderna vojnička oprema.

Hronološki zid: Šta su Srbi nosili pre šajkače?

Osnovna zabluda sledbenika pseudoistorije je uverenje da su naši preci „odvajkada” nosili šajkaču. Istina je, međutim, sasvim drugačija. Do druge polovine 19. veka, srpski seljak u Šumadiji ili Pomoravlju nosio je:

• Crvene fesiće (plitke kape od čoje);

• Vunene šubare;

• Različite oblike platnenih kapa koje nemaju nikakve veze sa oblikom šajkače.

Šajkača se u Srbiji masovno pojavljuje tek 1870. godine. Dakle, ona je u našoj tradiciji prisutna tek nešto više od 150 godina. Kako je onda moguće da su Iranci pre nekoliko hiljada godina „nasledili” kapu koju mi tada nismo ni imali?

Srpski vojnik sa bajonetom (Atelje Kenig)

Vlasnik: 0922, Id: 1341

Istinsko poreklo: Od austrijskih reka do srpskih brda

Naziv šajkača nije nastao iz mita, već iz vrlo konkretne vojne službe. Nju su prvobitno nosili šajkaši – graničari na rekama (Dunavu i Tisi) u službi Habzburške monarhije. Šajkaši su bili vojnici na brzim čamcima zvanim „šajke”.

Dizajn ove kape nije bio estetski izbor, već praktično vojno rešenje preuzeto iz austrougarske vojne uniforme. Kada je srpska vojska 1870. godine tražila jeftinu, praktičnu i toplu kapu za svoje vojnike, usvojila je ovaj model jer se lako sklapala, mogla se nositi ispod šlema i bila je jednostavna za masovnu proizvodnju.

Kako je uniforma postala „narodna”?

Nakon srpsko-turskih ratova i velikih sukoba početkom 20. veka, seljaci koji su se vratili sa fronta doneli su svoje uniforme kućama. Pošto je odeća bila oskudna, nastavili su da nose vojničke šajkače u svakodnevnim poljskim radovima. Tako je jedna državna, vojna kapa za samo par generacija postala simbol seljaka i deo onoga što danas zovemo „narodna nošnja”.

Iranska kapa „do-goši”: Slučajnost, a ne poreklo

Čovek na slici koja kruži internetom pripada narodu Kaškaj (Qashqai) iz Irana. Njihova kapa se zove „do-goši” (što znači dva uva).

Iako liči na šajkaču, ona ima potpuno drugačiju istoriju:

• Pravi se od tvrdo presovane filcane vune (pusta), a ne od sukna (čoje).

• Njen specifičan dizajn sa „ušima” postao je popularan tek u 20. veku zahvaljujući jednom od njihovih kanova (Nasir-kanu).

• Služi nomadima kao zaštita od sunca i vetra u pustinjskim uslovima.

Poštujmo svoju istoriju, ne prisvajajmo tuđu

Tvrditi da su Iranci „zapravo Srbi” zbog jedne kape nije patriotizam – to je nepoznavanje sopstvenih korena. Šajkača je simbol časti, junaštva i slobode srpskog vojnika iz 19. i 20. veka. To joj je sasvim dovoljno.

Nasilno guranje šajkače u antiku i njeno „izvoženje” u Iran samo degradira našu stvarnu istoriju. Mi smo narod čija je tradicija bogata prožimanjima, a šajkača je najbolji primer kako jedan praktičan predmet može postati simbol identiteta, bez potrebe za bajkama o „narodu najstarijem”.

Sledeći put kada vidite sliku iz Irana, setite se: sličnost je u oku posmatrača, ali su činjenice u arhivima.

Redakcija „Potkazivanje"

DUHOVI KOJI SU SAGRADILI NAŠE GRADOVE: Ko su zapravo bili Aromuni (Cincari)?

Piše: Redakcija "Potkazivanje"

Da li ste se ikada zapitali ko je sagradio stare čaršije naših gradova, ko je otvorio prve apoteke, banke i kafane dok je većina naroda još uvek živela u planinskim selima? Odgovor se krije u pet slova koja su danas gotovo izbrisana iz našeg kolektivnog pamćenja: CINCAR. Dok se danas prepiremo oko toga čiji su kraljevi stariji, zaboravljamo narod koji je izabrao da postane „mi“ i u taj identitet ugradio samu srž naše kulture.

Rimljanin, Vlah ili Cincar?

Moramo odmah razbiti najveću zabludu: ime Cincar zapravo je šaljivi nadimak koji su im dali Srbi (navodno zbog specifičnog izgovora broja pet – cinci). Oni sebe nikada nisu tako zvali. Makedonci, Grci, ali i mnogi drugi, nazivaju ih Vlasima. Na svom maternjem jeziku oni sebe nazivaju Armãnji (Aromuni), što u korenu nosi reč Romanus – Rimljanin.

Oni su zapravo romanizovani starosedeoci Balkana. Dok su Sloveni u 7. veku naseljavali ove prostore, ovi „Rimljani“ su bili jedini preostali čuvari antičkog nasleđa. Za naše stare pretke oni su bili Vlasi (staroslovenski naziv za one koji govore latinski ili romanski jezik), ali u sopstvenim očima oni su bili i ostali direktni potomci Rimskog carstva.

Izgubljeni „Pariz Balkana“

Simbol njihovog uspona bilo je Moskopolje (u današnjoj Albaniji), grad koji je u 18. veku bio veći i moderniji od Atine ili Sofije, sa sopstvenim štamparijama i akademijama. Kada su Osmanlije razorile ovaj trgovački raj, talasi ovih obrazovanih „Rimljana“ zapljusnuli su Balkan. Oni nisu došli kao osvajači, već kao graditelji građanskog društva u Beogradu, Nišu, Zemunu i Novom Sadu.

Najveći Srbi koji su bili „Latini“

Šokantna istina za mnoge je da su neka od najzvučnijih imena naše istorije i kulture zapravo aromunskog porekla. Ovi ljudi nisu bili samo asimilovani – oni su bili kreatori modernog nacionalnog identiteta:

• Književni divovi: Branislav Nušić, čovek čijem se humoru i danas smejemo, zapravo se zvao Alkibijad Nuša. Uz njega je i otac srpske drame, Jovan Sterija Popović.

• Dečja duša: Čika Jova Zmaj (Jovan Jovanović Zmaj), čije pesme peva svako dete, potiče iz stare porodice koja se doselila u Novi Sad.

• Heroji i ustanici: Legendarne vojvode Prvog srpskog ustanka, Cincar Janko Popović i Cincar Marko Kostić, krvarili su za slobodu Srbije na Mišaru i Tičaru. Tu su i porodice poput Duka, koje su dale generacije diplomata.

Muzički gen: Od Maje do Tošeta

Aromunski duh živi i danas kroz glasove koje najviše volimo. To je specifična balkanska emocija koju nose neponovljiva Maja Odžaklijevska, čiji je vokal decenijama simbol čiste snage, preko legendarne Kaliopi, pa sve do neprežaljenog Tošeta Proeskog – čoveka koji je ujedinio Balkan svojim glasom, a koji nikada nije krio svoje ponosno aromunsko poreklo.

Zašto su „nestali“?

Aromuni nisu nestali nasilno. Oni su žrtve sopstvenog uspeha. Za njih je pravoslavlje bilo važnije od jezika. Ulaskom u gradove oni su svoje bogatstvo i znanje uložili u podizanje države. Njihova deca su postala najveći rodoljubi onih nacija u koje su se utopili, ostavljajući nam u nasleđe čaršije, manire i umetnost.

Pitanje za vas:

Ako su Nušić, Toše, Maja, Zmaj i vojvoda Janko imali „tuđu“ krv, a dali nam najviše što jedan rodoljub može dati, da li je vreme da prestanemo da brojimo krvna zrnca? Da li je naš identitet zapravo veličanstvena mešavina koju smo zaboravili da proslavimo?

Pišite nam u komentarima – da li ste znali da su ovi velikani zapravo bili „Rimljani“ među nama?

Izvori i literatura:

• Dušan J. Popović, „O Cincarima“, Beograd, 1937.

• Borislav Pekić, „Zlatno runo“ (Saga o cincarskoj porodici Njegovan).

• Etnografske studije o Aromunima na Balkanu.

POTKAZIVANJE: Gde nas sve prisluškujete? (Ili: Naša globalna mreža)

 Piše: Redakcija "Potkazivanje"

Statistika je ponekad suva, ali na Potkazivanju ona uvek priča priču o ljudima, vezama i pripadnosti. Rešili smo da „potkažemo“ sami sebe i vidimo odakle nam stižu klikovi, ko nas čita uz prvu kafu, a ko uz kasnu večeru na drugom kraju sveta.

Rezultati su nas, blago rečeno, naterali da malo bolje pogledamo u atlas i shvatimo koliko je naša reč zapravo brza.

Preko okeana do prvog mesta

Iako smo duboko ukorenjeni u našem podneblju, naše teme očigledno putuju brže od aviona. Najveći procenat vas – čak 39% – javlja se iz Sjedinjenih Država. Dok mi ovde polako gasimo svetla, u Čikagu, Njujorku i po Kaliforniji se „Potkazivanje“ tek otvara. Hvala našim ljudima u rasejanju što nas drže na oku; daljina očigledno samo pojačava potrebu za autentičnim glasom.

🇷🇸 Domaći teren i naše južne pokrajine

Srbija je naša baza, naš korektivni faktor i srce ove priče. Sa 34% čitalaca u centralnom delu i Vojvodini, uz stalnu prisutnost čitalaca iz naše južne pokrajine, Kosova i Metohije, čitalački krug u domovini je neraskidiv. Vi ste ti koji prvi osete puls svake objave i bez vaših reakcija ovaj blog ne bi imao tu oštrinu koju ima danas.

🇪🇺 Evropska veza: Od Irske do Švedske

Zanimljivo je kako se krug širi po Evropi. Izgleda da se na severu čitamo veoma pažljivo:

• Irska (9%) i Švedska (7%) su nas ozbiljno „nagazile“ na tabeli. Izgleda da tamošnja kiša i sneg idu savršeno uz naše tekstove.

• Prate nas i Ujedinjeno Kraljevstvo (5%), Holandija (2%), Nemačka (1%) i Francuska (1%).

🇲🇪 Regionalni raport

Naravno, ne zaboravljamo ni komšiluk. Čitaoci iz Crne Gore (2%) su redovni gosti, potvrđujući da su teme o kojima pišemo bliske svima u regionu.

---

Šta ovo zapravo znači?

Ovi procenti nisu samo brojke na ekranu. To je dokaz da Potkazivanje nije lokalna stvar – to je mreža ljudi koji ne pristaju na površne informacije. Bilo da nas „prisluškujete“ iz dablinskog paba, stokholmskog metroa ili beogradskog kafića, povezuje nas ista želja: da stvari nazovemo pravim imenom.

Hvala vam što ste deo naše mape!

Pitanje za vas: Vidimo države, ali nas zanimaju gradovi! Napišite nam u komentarima – iz kog grada nas trenutno „prisluškujete“?

Sumrak prava i vladavina "Svetskog policajca": Slučaj Iran 2026.

PIše: Redakcija "Potkazivanje"

Dok svetski i domaći mediji bruje o "hirurškoj preciznosti" i "neophodnosti" eliminacije ajatolaha Sajeda Ali Hamneija, prava istina se krije iza zavese koju niko ne sme da povuče. Ono što smo videli 28. februara 2026. godine u Teheranu nije bila samo vojna operacija. To je bila ekstrajudicijalna likvidacija lidera suverene zemlje i njegove porodice, izvedena uz svesno i namerno gaženje svake norme međunarodnog prava.

Gde je nestao Savet bezbednosti UN?

Slučajno ili namerno, u svim analizama "stručnjaka" izostaje ključno pitanje: Ko je dao saglasnost? Prema Članu 2, stavu 4 Povelje UN, sve članice su dužne da se uzdrže od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta bilo koje države.

SAD i Izrael su ovaj temeljni princip ignorisali. Da bi akcija bila legalna, morala bi se sprovesti isključivo pod mandatom Saveta bezbednosti (Glava VII Povelje UN) ili u strogo definisanoj samoodbrani prema Članu 51. Međutim, samoodbrana ne podrazumeva pravo na likvidaciju šefa države u njegovom domu dok spava. Ovim činom, SAD su se ponovo postavile iznad sistema, nastavljajući decenijski niz nekažnjene agresije (Koreja, Vijetnam, Irak, Jugoslavija).

Balkanski čvor: Zašto je javnost podeljena?

Dok jedan deo javnosti u Srbiji i okruženju osuđuje brutalno kršenje međunarodnog prava, drugi deo na ovo ubistvo gleda kroz prizmu istorijske pravde i ličnih trauma. Polemika je duboka jer Hamneijeva zaostavština nosi dva teška tereta za ljude na ovim prostorima:

1. Sećanje na rat u Bosni: Mnogi u Srbiji ne zaboravljaju da je pod vođstvom Hamneija Iran bio jedan od glavnih snabdevača oružjem i borcima (mudžahedinima) bošnjačke strane tokom građanskog rata u BiH. Za njih, Hamnei nije samo daleki teokrata, već lider koji je direktno učestvovao u sukobu protiv srpskog naroda devedesetih.

2. Represija nad sopstvenim narodom: Tu su i oni koji likvidaciju vide kao "zasluženu kaznu" zbog brutalnog gušenja protesta unutar samog Irana. Optužbe za hiljade ubijenih mladih ljudi koji su se podigli protiv njegove vlasti, naročito nakon 2022. godine, stvorile su sliku tiranina čiji je pad, u njihovim očima, opravdan moralnim razlozima, čak i ako je pravno upitan.

Terorizam ili "Obojena revolucija"?

Ipak, moramo se zapitati: da li lična mržnja sme da opravda rušenje svetskog poretka? Prema Rezoluciji 2625 Generalne skupštine UN, mešanje u unutrašnje stvari druge države je zabranjeno. Finansiranje nemira, korišćenje Starlinka i hakovanje državnih sistema radi rušenja vlasti nije "borba za slobodu", već hibridna agresija. Ako dozvolimo da se lideri ubijaju na osnovu toga "da li su bili dobri ili loši", ko će sutra biti sudija?

Ubistvo porodice: Ratni zločin bez kazne

Najteži udarac čovečnosti je pogibija Hamneijeve supruge, ćerke i unuke. Prema Četvrtoj ženevskoj konvenciji (Član 27), civili moraju biti zaštićeni. Svesno žrtvovanje deteta i žene u privatnoj rezidenciji, kršeći princip distinkcije i proporcionalnosti, predstavlja čisti ratni zločin, bez obzira na to šta mislili o političkoj figuri samog Hamneija.

Ekonomski interesi i BRIKS

Iza priča o ljudskim pravima i "zasluženoj kazni" krije se pljačka resursa. Iran je stub BRIKS-a i ključna karika u energetskoj bezbednosti Kine i vojnoj saradnji sa Rusijom. Izbacivanjem Irana, SAD pokušavaju da očuvaju dominaciju petrodolara. Cilj je postaviti marionetsku vlast koja će crpiti prirodna bogatstva Irana u korist zapadnih korporacija.

Prava sankcija za Trampa i Netanjahua

Svet je podeljen, ali pravo ne sme biti rastegljiva kategorija. Rešenje leži u individualnoj krivičnoj odgovornosti. Prema Nirnberškim principima, niko nije iznad zakona. Prave sankcije ne treba uvoditi narodima, već direktno donosiocima odluka – Donaldu Trampu i Benjaminu Netanjahuu. Njihova imovina mora biti zamrznuta, a kretanje ograničeno međunarodnim poternicama zbog neselektivnih napada na civile.

 Ko je sledeći?

Kina i Rusija pojačavaju svoju bezbednost, svesne da je Iran bio samo test. Ako "svetski policajac" prođe nekažnjeno za ubistvo deteta u rezidenciji pod izgovorom geopolitike, niko više nije bezbedan. Međunarodno pravo je na samrti, a na nama je da podignemo glas protiv sistema u kojem sila piše zakone, a istorijske rane služe kao izgovor za nove zločine.

Justinijanov zaboravljeni legat: Kako su balkanski Vlasi postali čuvari najstarijeg manastira na svetu

Piše: Redakcija "Vlasi Balkana – Čuvari romanskog nasleđa"

Izvor:https://balkanskivlasi.blogspot.com/2026/03/vlaski-koreni-plemena-jebaliyeh-tragovi.html

U središtu našeg interesovanja danas je fascinantna studija britanskog arheologa i naučnika sa Oksforda, Džona Nandrisa (John Nandris). Njegov rad, pod nazivom "The Jebaliyeh of Mount Sinai and the Vlachs of South-east Europe", baca potpuno novo svetlo na povezanost Balkana i Bliskog istoka, tvrdeći da u srcu sinajske pustinje već 1.400 godina opstaje živi trag balkanskog identiteta.

Kroz analizu Nandrisovog istraživanja, otkrivamo priču o očuvanju identiteta koja spaja latinizovane Tračane (Vlahe) sa čuvarima najstarijeg hrišćanskog manastira na svetu — Svete Katarine.

---

Ko su Vlasi u Nandrisovoj studiji?

Vlasi, poznati i kao Aromani, predstavljaju latinizovani trački narod koji je vekovima naseljavao planinske predele jugoistočne Evrope. Njihovo ime potiče od germanske reči za strance koji govore latinski jezik. Nandris ih definiše kroz njihovu sezonsku mobilnost i pastirski način života, naglašavajući da su, uprkos marginalizaciji, uspeli da očuvaju kulturni kod kroz milenijume.

Ključna teza: Veza između plemena Jebaliyeh i Balkana

Prema tradiciji koju Nandris istražuje, pleme Jebaliyeh potiče direktno iz zemlje "Vlah". Vizantijski car Justinijan poslao je stotinu porodica iz ovog regiona u Sinaj oko 550. godine nove ere. Njihova primarna uloga bila je strateška: služiti kao čuvari i logistička podrška monasima.

Autor ističe zapis melkitskog patrijarha Eutychiusa iz 10. veka, koji koristi termin "Lachmienses". Lingvistička analiza ovog termina ukazuje na jasan koren reči "Vlah", što naučno potkrepljuje narodnu tradiciju o poreklu plemena iz jugoistočne Evrope.

Etnoarheološke sličnosti: Fenomen "Ponašanje kao da"

Jedan od najoriginalnijih doprinosa Nandrisovog rada je uvođenje koncepta "ponašanje kao da" (as-if behavior). Autor primećuje zapanjujuće sličnosti u organizaciji života:

• Transhumanca: Obe zajednice koriste sezonske migracije sa stadima ne samo kao ekonomsku strategiju, već kao kohezioni faktor grupe.

• Simbolički identitet: Čak i kada se bave drugim poslovima, pripadnici ovih zajednica se vraćaju tradiciji i deluju u skladu sa pastirskim kodom.

• Adaptacija: Baš kao što su Vlasi preživeli smene carstava na Balkanu, Jebaliyeh su opstali u surovom Sinaju, prilagodivši se novom jeziku i veri, ali zadržavši unutrašnju strukturu zajednice.

---

Zaključak analize: Poruka za budućnost vlaškog nasleđa

Priča o plemenu Jebaliyeh, kako je Nandris postavlja, služi kao ogledalo sudbine svih vlaških zajednica, uključujući i one u Srbiji:

1. Identitet kao otpornost: On se ne definiše samo jezikom, već kolektivnim sećanjem i specifičnim odnosom prema prostoru (planini).

2. Živi spomenik istoriji: Dok su tvrđave srušene, ljudi su ti koji prenose nasleđe. Jebaliyeh su "živa tvrđava" Justinijanove ere.

3. Univerzalna žilavost: Opstanak u egzilu dug 1.400 godina šalje snažnu poruku o neuništivosti romanskog identiteta kada je on utemeljen u načinu života.

---

Referenca: Nandris, John G. (1990). "The Jebaliyeh of Mount Sinai and the Vlachs of South-east Europe". St. Catharine's Monastery: The Records of the Monastery.

Мрзимо Иран изнад свега, али прижељкујемо њихов удар на Бондстил

Пише: Александар Јанковић

Пише: Александар Јанковић

Наводни „ирански муџахедини из Хамаса” су нам, кажу појединци, нанели велико зло. Управо такви нам данас коментаришу комплетан геополитички потрес и држе лекције о томе ко је већи или мањи Србин на основу тога што неко „навија” за Иран насупрот Америци и Израелу.

Суштина је следећа: највећи дестабилизатор планете од њеног постанка је Израел, а последњих век и по то је и прва ционистичка западна сила — Америка. Готово сваки глобални сукоб они су организовали, спровели и окончали искључиво према сопственим интересима.

То се директно односи и на рат у бившој СФРЈ. Лично су инжењерингом изазвали сукоб; свесно су ћутали док су трајали окршаји са Хрватима, а потом и током сукоба у БиХ. Остали су неми на српске жртве, док им је статистички највеће страдање муслимана у БиХ савршено погодовало. Зашто им је то ишло у прилог, процените сами на основу данашњих дешавања...

Када је пређена критична тачка, благонаклоно су посматрали долазак бораца из Ирана, али не заборавите да је још већи број стигао из Саудијске Арабије и других исламских земаља, чији су кадрови касније постали најекстремнији. Међутим, наш просечни „бин-Србин” и даље памти „Хамасове муџахедине из Ирана” (иако је Хамас палестински покрет, сунитски оријентисан и верски супротстављен шиитском Ирану) само да би доказивао сопствени патриотизам. Нека доказује шта жели, али нека барем не износи небулозе.

Према већ опробаном рецепту, организатор свих злочина побринуо се да међу нама посеје злу крв која не чили. Подељени и закрвљени, ми смо гарант њихове несметане доминације; уједињени и сложни, представљамо озбиљну препреку. Управо зато снажно подржавам сваку силу способну да зада ударац главним светским крвницима. Радујем се њиховим губицима и, као и многи други, надам се да ће се Техерану „омаћи” која ракета пут Бондстила. Јер, што се тиче нас и наших „вељих” Срба, тамо петарда неће пући осим ако је неко други за нас не баци. 

ИЗМЕЂУ АМЕРИЧКИХ РАКЕТА И ИРАНСКИХ МУЏАХЕДИНА: Где је ту Србија?

Пише: Редакција "Потказивање"

У свету глобалних сукоба, где се вести о смрти моћника смењују брзином којом се испаљују пројектили, српски народ се често налази у специфичној психолошкој и политичкој позицији. Најновији догађаји око Ирана и улога Сједињених Америчких Држава на Блиском истоку поново су покренули питање: ко су заиста наши савезници, а ко само пролазни партнери из нужде?

Горко искуство са Западом

За просечног посматрача у Београду или Бања Луци, америчке војне акције широм света не посматрају се кроз призму "ширења демократије", већ кроз ожиљке из 1995. и 1999. године. Томахавк ракете које су падале по Републици Српској и Србији оставиле су неизбрисив траг. Зато, када Вашингтон повуче радикалан потез против неког режима, у српском јавном мњењу изостаје аплауз. Окупација дела територије и империјални приступ међународном праву чине Америку актером коме се на Балкану суштински не верује.

Иран: Далеки непријатељ са сећањем на деведесете

Ипак, одсуство симпатија према Америци не значи аутоматску тугу за иранским лидерима. Политичка меморија Срба је дуга.

• Муџахедини у БиХ: Иранска подлога ратним напорима Сарајева деведесетих, слање оружја и инструктора који су се борили против Војске Републике Српске, ставили су Техеран на листу оних који су директно радили против српских интереса.

• Дипломатски ударци: Подршка резолуцијама које жигошу српски народ, попут оне о Сребреници, јасан је сигнал да је за Иран религијска и идеолошка солидарност изнад правде за све жртве.

Реалполитика Бања Луке и израелски парадокс

У таквом констелацији снага, потези руководства Републике Српске, пре свега Милорада Додика, делују као вешта дипломатска игра на ивици ножа. Ослањање на Израел није плод љубави, већ политичке нужде. Израелски лоби у Вашингтону и њихов отпор радикалним политичким струјама у Сарајеву чине их природним, иако нетипичним, савезником Бања Луке. То је покушај да се кроз сарадњу са јеврејском државом ојача позиција Српске у тренутку када је она под сталним притиском Запада.

Русија као једина константа

На крају, све очи остају упрте у Москву. Док се други појављују и нестају са политичке сцене, Владимир Путин за многе Србе симболизује једину велику силу која разуме српске црвене линије.

"Русија нам је помагала колико је могла, а када није могла, барем нам није одмагала оружјем."

Овај став сажима суштину српске геополитичке доктрине: у свету у коме велики играју своје игре, опстанак зависи од тога да ли иза вас стоји неко ко дели ваше вредности и стратешке циљеве. За српског човека, стабилност Русије је директно везана за стабилност Балкана.

---

Закључак: Свет се мења, лидери одлазе, али геополитички интереси остају. Србија и Република Српска морају пажљиво бирати своје битке, свесне да у свету великих нема бесплатних пријатељстава, већ само интереса и сећања на прошле ратове.